ОБЕТИНА - БЕЛА НЕДЕЉА

Осим крсне славе, Срби су некада славили - сада ређе - и сеоску славу тзв. ОБЕТИНА.

У моме селу Кулиновци, селу уз сам град Чачак, сеоска слава - обетина била је Бела недеља. Била је то последња слава у низу сеоских и градских слава. Славила се у месецу јуну.

Српски домаћини су славили Обетину и у своме домаћинству и на Сабору - који је приређиван у селу. Мој отац Иванко је на сам дан Обетине, обавезно клао и пекао јагње на ражњу. Нас је било , хвала Богу доста у кући - десеторо, потом деветоро, после смрти бабе Живане / 1936 /, а имали смо доста и гостију из града и из фамилије из других села. За обетину, знало се некада и да се скува супа од купљене говедине у касапници у граду. Ипак, сиромашније породице нису биле у могућности да за обетину приреде тако богат ручак са печеном јагњетином на ражњу.

За печење јагњета , прво се направи велика количина жара сагоревањем резидбе од винове лозе. Моји су имали свој виноград, па се резидба винове лозе чувала за ове и друге прилике - искључиво за печење јагњади или прасади на ражњу. Печење јагњета је трајало и до 5. сати, увек колико се сећам по лепом сунчаном дану. Ми деца, све време, надгледамо како се јагње пече, облизујући и једва чекајући да се омрсимо - у правом смислу.

Јагње печено на ражњу и још на жару од резидбе винове лозе имало је фантастичан укус и мирис. Ретко ми се после рата пружала прилика да једем тако лепо јагњеће печење.

У нашем селу на дан Беле недеље приређиван је и Сабор у Мишовића гају - у нашем селу. Сабор се одржавао по дану, што није био обичај у другим селима. После ручка, сва младеж која је била на ручку, спреми се и одлази на сабор у Мишовића гај. И мене су сестре водиле на сабор. Сећам се да сам био лепо обучен. Имао сам леп прслук на себи, лепу кошуљу, кратке панталонице, а у горњем џепчићу прслука марамица. Имао сам дугу плаву коврџаву косицу на глави. Сестре - девојке , видно су се поносиле мноме, а ја сам се уштогљен правио важан.

На сабор је знало да се сјати на стотине и хиљаде деце, омладине а и старијих грађана. Целим путем од Окружне болнице у Чачку, па све до ливада код Мишовића гаја - где се приређивао Сабор , биле су паркиране лимузина до лимузине, фијакер до фијакера. На ливадама младеж игра кола - по два - три кола се вију. На ободу ливада тезге и киосци где се продају лицидерска срца , разни слаткиши и друго. Омладина - девојке и младићи обучени у најсвечаније хаљине обучени у народне ношње, али и по градски - господски или играју коло или се шетају као да се налазе на шпацирунгу на корзоу у граду. Мајке су извеле ћерке да покажу да су стасале за удају и колико су лепе. Погледи девојака и младића у мимоилажењу - шетајући, немушто показују неку привлачност и хемију која их интригира. Са падањем ноћи сабор се растура - народ одлази кућама.

Напомена: Сабор се одржавао у непосредној близини куће у којој се родио Др. Драгиша Мишовић / 1898 - 1939 /, хуманисте из Чачка.

Забележио по сећању, дана 12. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак