ЗА ЈКП "ПАРКИНГ СЕРВИС" ЧАЧАК
ЗА ДИРЕКТОРА - ЛИЧНО
Поштовани директоре,
Приметно је , да сте у Чачку на паркинг просторима, све написали на латиници.
Скрећем вам пажњу, да сте по најновијем Уставу , који је донет 2006. године, у обавези да пишете ћирилицом / чл. 10 Устава/.
Према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама, ако је прописано, поред исписаног текста на ћирилици можете написати текст и на латиници.
Господине, није лепо ни упутно не придржавати се Устава државе у којој делате и живите.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА ДИРЕКТОРА ЈКП "ВОДОВОД" ЧАЧАК, Г- НА ПАНТОВИЋА, ЛИЧНО
Поштовани г - не Пантовићу,
По други пут вам се обраћам у вези примене писма и језика у вашем предузећу.
И овога пута добио сам ваш рачун за утрошену воду, који је одштампан и попуњен на латиничном писму. Нови Устав је донет пре више од 4. године, а ви још нисте нашли за сходно да примените једну од основних одредаба Устава - да пишете на ћириличном писму / чл. 10 Устава/.
Према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама, у обавези сте да пишете ћирилицом, а и латиницом само ако је то законом предвиђено и то само поред већ исписаног текста на ћирилици. / чл. 10 Закона/.
Много споро реагујемо, много споро реагујемо на промене. Зашто је то тако. Казнена политика је блага, а и колико је и има не примењује се. Зато нам је све климаво у друштву. Закони се примењују само на гуравом обичном грађанину, а сви други су на неки начин заштићени. До када ће то тако да траје - питам се ?
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
НАЧЕЛНИКУ ГРАДСКЕ УПРАВЕ ЗА ОПШТЕ И ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОСЛОВЕ ГРАДА ЧАЧКА - Г - ЂИ НАДЕЖДИ ВУКСАНОВИЋ
Поштована г - ђо
По други пут вам се обраћам, у вези текста на табли Месне канцеларије Атеница.
На табли Месне канцеларије Атеница у ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, пише на крају текста као место - Атеница.
Месна канцеларија Атеница налази се у атару града Чачка, К.О. Чачак, насеља Кулиновци, ближе у Кулиновачком пољу. На табли би морало да пише Чачак, а не Атеница. Атеница није ни у ком случају.
Још једна нелогичност. Месна канцеларија обслужује грађане села Кулиноваца и Атенице и део ових села која су 1968. године национализована и припојена градском атару. Месна канцеларија се зове " Атеница", а налази се на територији насеља Кулиновци, односно Кулиновачко поље.
Ако сматрате да нисам у праву, замолио бих вас да ми одговорите, а ако сам у праву исправите текст на вашој табли.
Унапред се захваљујем.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19, тел/ факс 367 -322
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА НАЧЕЛНИКА ГРАДСКЕ УПРАВЕ ЗА УРБАНИЗАМ ГРАДА ЧАЧКА - Г - НА МИЛОША МИЛОСАВЉЕВИЋА.
Поштовани г - не Милоше,
Обраћам вам се по други пут - јер ни после месец дана нисам добио тражени одговор.
Ради се о следећем:
У насељу од Градске болнице до леве обале Атеничке реке , у свим улицама стоје уличне табле на којима пише Атеница - микро насеље
Међутим, ово насеље се налази у атару насеља које се зове Кулиновци, односно Кулиновачко поље. Тако је било одвајкада и тако пише у вашем Плану града Чачка и тако пише у катастарским књигама.
Не може да се зове Атеница - које име има суседно село односно насеље - а територија у званичним књигама да се зове Кулиновци. Не може да се Атеница налази у Кулиновачком пољу.
Замолио бих вас :
1. Да ми одговорите, којим је Законом ова територија променила име, јер се само законом имена насеља могу мењати, а ако не
2. Да издате налог предузећу Градац да ове уличне табле поскида.
Унапред се захваљујем
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19, тел / факс 032 / 367 - 322
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА - ЛИЧНО
Поштовани г- не министре,
У данашњој " Политици" прочитао сам, какве је све муке имао грађанин Владислав Грујић, из Београда, да добије пасош написан на ћириличном писму. Да ли је ово могуће, господине министре.
У чл. 10 Устава пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. А, у одредбама Закона о службеној употреби језика и писама је прописано да грађанин који припада националној мањини може да тражи да му се лична документа напишу на писму латиница.
То значи, грађанину мора бити написана лична исправа ћириличним писмом по аутоматизму, а само на лични захтев уколико припада једној од националних мањина на језику и писму дотичне националне мањине.
Господине министре, можда није ни чудо, што основни органи МУП - а не знају шта пише у Уставу и закону, ако на оделима и аутомобилима МУП - а има много латинице. И нове саобраћајне таблице урађене су у супротности са постојећим Уставом. Босна и Херцеговина је држава под протекторатом , па је урадила саобраћајне таблице без употребе латинице.
Није у реду да државни органи дају лош пример нама грађанима - да државни органи не поштују ни основне одредбе Устава - највишег правног акта.
Нас грађане интересује, какве дисциплинске или друге мере ће бити предузете против одговорног лица у случају пасоша поменутог Владислава Грујића - који се у својој држави морао да се бори да добије јавну исправу на своме писму - ћирилицом - као да је припадник српске националне мањине у земљи Србији.
Замолио бих вас - г -не министре, ако је икако могуће, да дате одговор мени или јавно, у вези овог инцидента.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ПАЈИЋ МИЛУТИН, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ И ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ.
Милутин Пајић / 1916 - 19.12.2000/, професор српског језика и књижевности, из Ниша, рођени је Чачанин. Одрастао је у селу Атеница код Чачка, са родитељима : Илијом / 22.10.1887 - 30.7.1968 / , мајком Ангелином - Гином, рођеном Шолајић / 17.10.1892 - 6.12.1966 / и старијим братом Милошем / 1914 - ? /
Милутин је завршио Чачанску гимназију парекселанс и Филозовски факултет у Београду. Пре и после Другог светског рата предавао је у једној од чачанских гимназија српски језик и књижевност. Био је и Директор гимназије у Љигу, затим у Нишу је радио у просветним органима.
За време Другог светског рата био је у немачком заробљеништву, у чину резервног поручника Југословенске војске.
Школске 1945 / 46 похађао сам пети и шести разред Мушке гимназије у Чачку- у оделењу " ратом ометених ученика". Српски језик ми је предавао неки професор Јовановић, који је за време рата био директор крушевачке гимназије. По казни је био премештен у чачанску гимназију за професора.
У фебруару месецу 1946. године, саопште нам да је за оделења ратом ометених ученика, а било их је по једно оделење у свим вишим разредима, да је школска година завршена.
Разредни старешина саопшти нам оцене: са одличним завршили су - нико, са врло добрим - нико, итд, полажу из једног предмета: и саопшти нам да смо скоро сви оборени из српског и да идемо на поправни. Кажу да је исти професор пообарао ђаке и у другим разредима.
Поправни се полаже одмах. Скојевци по мраку набију ћебе на главу професора Јованиовића и испребијају га, тако да је заглавио болнице.
Поправни полажемо код професора Пајића. Ја, нити сам знао да је мој брат од тетке Пајић Милутин стигао из заробљеништва, нити да је професор у нашој Мушкој гимназији. Срамота ме, не смем у очи да га погледам, а он није ни трепнуо када ме је прозвао и када сам на постављена питања одговарао. Као да ме никада у животу није видео. Наравно, сви положимо поправни.
А, Милутин је био изванредно образован човек, паметан и препаметан, веома пријатне нарави, могао си са њим да причаш сатима и сатима. Са сваким је могао да полемише. Једва је чекао да се чује и види са мојом свастиком Браном Парезановић / 1935/, ПК радницу СЛОБОДЕ - да са њом прича о свему и свачему - која је веома слободна у изражавању.
Милутин је имао за супругу Олгу / 1919 - ? /, на жалост заборавио сам када је умрла, по занимању наставника , жену веома агилну и продорну.
Милутин је , као реконвалесцент по ослобађању из логора био на опоравку у једној сеоској немачкој породици. Олга успостави контакт са том породицом и оде у госте са децом за време ферја. Тако су њена деца док су учила гимназију и док су студирала ишла , путем размене, у све познатије земље Европе. Тако њихова деца научише све познате светске језике.
Милутин и Олга Пајић изродили су сина Миодрага, ако се добро сећам имена, који је дипломирао Електронику у Нишу и ћерку Бранку, која је завршила медицину у Нишу. Миодраг је ожењен, има сина и ћерку , који живе на Новом Зеланду, Бранка је удата за једног професора универзитета - Македонца, раде обоје у Нишу, немају деце.
Милутин Пајић је мени брат од тетке - син је Ангелине - Гине , рођене Шолајић, мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 / рођена сестра.Прве године живота породица Пајић је живела у кући мога деде Благоја Шолајића / 1859 - 1942 /, у селу Кулиновцима покрај Чачка., све док им није деда купио плац и направио кров над главом у селу суседном - у Атеници.
Милутин и Милош прве разреде основне школе походили су из наше куће
Отац Милутинов Илија Пајић / 1887 - 1968 /, био је инвалид из Првог балканског рата против Турске - био је рањен у кук и храмао је.
Отац Милутинов Илија био је први инкасант Електродистрибуције у Чачку - наплаћивао је потрошену струју идући од куће до куће. Посао инкасанта је обављао све до одласка у пензију.
Илија је са својом платом инкасанта, са женом Гином - домаћицом, без земље - изшколовао синове: Милоша- завршио је Вишу железничку школу и био је , између осталог, и шеф Железничке станице у Марибору пре рата и Милутина на Филозовском факултету у Београду.
Милош се два пута женио Словенкама. Нема мушког порода. Кога је оставио иза себе није ми познато. Он се пре Другог светско рата оженио Словенком , са послом се преселио у Словенију и начисто се одродио.Видели смо га само на сахранама мајке / 1966 / и оца / 1968 /.
Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, изузетно је ценио сестру Гину, мајку Милутинову. Тата је знао да прво својој сестри Гини однесе : бадњак, бут или плећку од прасета за Божић, за Васкрс исто плећку од печеног јагњета, итд. А, и ми деца смо се много радовали теткиним доласцима - који су били чести. Тетка је знала да нас обрадује: са бонбонама, шећером у коцки, и сл., лепо увијеним у чистој марамици.
Тетка је за кућног љубимца увек гајила по једно лепо јагње. Јагње је било увек окупано, чисто. Јагње је тетку свуда пратило. Ишло је стазама испред или иза тетке - без поводња - слободно. Наравно, они нису могли да кољу своје љубимче. Чим довољно одрасте продавали су га - и то сељаку код кога ће још да живи дуго - дуго, јер је тетка обавезно гајила женску јагњад.
Записао из својих Забелешки за дан 19. децембар 2000. године, за дан када је умро Милутин - на дан његове крсне славе - Никољдан, у 85 - ој години живота.
Јован Шолајић, Чачак, дана 12. јануара 2011. године.
АЛЕКСИЋ СНЕЖАНА СА МУЖЕМ МОМЧИЛОМ И ДЕЦОМ: ТАТЈАНОМ; НАТАШОМ И МИЛАНОМ ИЗ ЧИКАГА У ЧАЧКУ.
Дана 20. јуна 2001. године, у Чачку су боравили: Момчило и Снежана Алексић, рођена Стаменковић, са децом Татјаном, Наташом и Миланом из Чикага, пореклом Чачани.
Снежана је рођена у Чачку, а Момчило у селу Бресници код Чачка.
У Дому културе у Чачку , давали су приредбу: КУД " Гаврило Принцип" и " Божур" из Чикага, КУД " Дуле Милосављевић" из Чачка и млади трубачи из Коштунића. Милан је члан фолклорног ансамбла "Божура". Приредба је веома успела. Остали смо до касно у ноћ. Присуствовало је доста нас Шолајића из фамилије Снежанине бабе по мајци и из фамилије Бугарчића из које је мајка Снежанина - Надежда - Нада Стаменковић, рођена Бугарчић.
Срби из Чикага донели су и помоћ за једног дечка коме треба да се изврши трансплантација оба бубрега. Снежана је и лично свакоме из ове две њене фамилије уручила по неку десетину долара - у знак посебне пажње. Снежана је са бине Дома културе поздравила све присутне, а посебно је поздравила све присутне из њених драгих фамилија : Шолајиће и Бугарчиће, што нас је посебно гануло.
Председник општине Велимир Илић је приредио вечеру у част гостију Срба из Чикага.
Отац Момчила Алексића је из заробљеништва у Немачкој , после Другог светског рата, отишао у САД. Сина Момчила, који је одрастао у Србији - у Бресници, који је на Београдском универзитету завршио студије грађевине, заветовао да мора да ожени девојку Српкињу из Србије.
У међувремену, дошавши на кратаку посету родном крају, Момчило је у фризерском салону у Матарушкој бањи, упознао Снежану. Снежана му се много допала, навалио је пошто - пото да је ожени и поведе у Америку. А, није ни чудо. Снежана је изузетно лепа и пријатна особа.Опирала се, чак је се и забављала са неким.
Момчило купи у Кнез Михаиловој у Београду најскупљи прстен који се продавао у комисиону - платио га је, како се причало, тадашњих 1,250.000.- динара.И свадбу су, на брзину, направили у Матарушкој бањи, на којој смо били сви ми из Шолајића фамилије.
Снежана и те 2001. године је изгледала изванредно - као девојка.
Снежана је и веома успешна жена. Директор је у једном ексклузивном фризерском салону у Чикагу.
Снежанина мајка Нада Стаменковић, рођена Бугарчић / 1917 -1996 /, је мени сестра од рођене тетке Лене, рођене Шолајић / 1896 - 1921/, мога оца Иванка / 1899 - 1974 / сестра.
Записао из својих Забелешки за дан 20. јун 2001. године.
Јован Шолајић, дана 11. јануара 2011. године.
МИШОВИЋ ВЕЛИМИР - ВЕЉКО, ИЗ КУЛИНОВАЦА КОД ЧАЧКА, СТРЕЉАН НА ДАН ОСЛОБОЂЕЊА 1918. ГОДИНЕ.
Сазнавши да српске трупе само што нису умарширале у Чачак, гонећи немачке и аустро - угарске трупе које су одступале ка Ужицу и Сарајеву, народ је почео да се радује и весели. Настао је дуг прекид одступнице окупаторских трупа - чекало се победоносно наступање српске коњице. Неки грађани су се нашли у згради и дворишту Атеничке општине / за села Атеницу и Кулиновце /, која се налазила поред самог пута Краљево - Чачак, на самом улазу у Чачак / сада крај улице Др, Драгише Мишовића у Чачку /
У том весељу и еуфорији Станица Петронијевић, мајка троје деце, из села Атенице, изнела је слику цара Фрање из зграде и у дворишту ју је бацила - да се сва разбила у парампарчад и заставу Аустро- угарске запалила. У том је наишла патрола задње одступнице аустро - угарске војске. Питали су ко је то урадио и када је видео шта ће да се деси, изашао је Велимир - Вељко Мишовић, тада Председник општине и пријавио се да је он то учинио. Одмах су га издвојили и стрељали. Дао је живот да би спасао мајку троје малолетне деце.
Вељко се још није био ни охладио а већ је стизала предходница српске ослободилачке коњице.
Велимир је отац чувеног лекара и хуманисте Др. Драгише Мишовића из Кулиноваца - Чачак / 1898 - 1939 /.који је у то време студирао медицину у Француској - пре тога преживевши голготу албанских гудура, одступајући са српском војском као ђак Чачанске гимназије.
Велимир је имао и супругу Катарину - Кату / 1869 - 1927 / и осим Драгише и децу : Јована, Маргиту, Милоша, Мијалка, Јермилу и Косару.
Записао из својих Забелешки за дан 15. април 1998. године , када је сахрањен Мијалко Мишовић / 1903 - 1998 / син Велимиров, а брат Др. Драгишин.
Јован Шолајић, Чачак, дана 8. јануара 2011. године.
ЈАЊИЋ ВЕЛИМИР - ВЕЉО ОЏА, ИЗ КУЛИНОВАЦА УМРО НА ДАН ОСЛОБОЂЕЊА МАУТХАУЗЕНА.
Велимир - Вељо Оџа Јањић/ 1903 - 1945 /, из Кулиноваца код Чачка, радник по занимању, припадник партизанског покрета, доспео је немачког логора Маутхаузен у Аустрији, ваљда 1942, или 1943. године.
Дочекао је ослобођење логора од стране Црвене армије 1945. године, али није преживео тај дан. Умро је на рукама другова, који су га подигли до прозара, да би видео руске војнике како улазе у круг логора. Издржао је сву голготу, али срце није било јако да преживи и радост слободе.
Вељо Оџа био је ожењен са Милијаном, рођеном Радовановић, из истога села / 1906 - 1997 /, са којом је изродио четворо деце: Веру / 1923 /, Животу / 1925 - 1925 /, Љубину / 1926 - ? / и Божидара - Божа / 1930 - 1993 /.Моја мајка Милева / 1900 - 1981 /, дојила је Милијанину ћерку Веру скупа са својом ћерком Олгом / 1923 /, јер Милијана није имала млека.
Имање породице Јањић, је у нашем комшилуку, у комшилуку мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 /, у селу Кулиновцима код Чачка.
Записао из својих Забелешки за дан 10. новембар 1997. године - дан када је сахрањена Оџина супруга Милијана на Чачанском гробљу.
Јован Шолајић, Чачак, дана 8. јануара 2011. године.
НИКОЛИЋ РАТКО ИЗ ЧАЧКА, ПОГИНУО ЈЕ 1950. ГОДИНЕ ПОД НЕРАЗЈАШЊЕНИМ ОКОЛНОСТИМА.
Ратко Николић / 1915 - 1950 /, из Чачка, погинуо је у саобраћајној несрећи у Чачку 1950. године. Није разјашњено како је погинуо. Причало се да је убијен.
Када је погинуо, био је на дужности, ако ме памет добро служи, Повереника за трговину у Градском народном одбору у Чачку, или како се то већ звало. Већ је био добио декрет о постављењу за Помоћника министра за трговину у ондашњој Влади Републике Србије. Спремао се да оде за Београд да преузме нову дужност.
После рата био је и директор Фабрике кожа у Чачку.
Ратко је био у браку са Крстином - Кицом / 1918 - 27. 6. 1997 /. Изродили су два сина - која су умрла одмах после порођаја и ћерке Гордану и Снежану, које имају своје породице и децу.
Ратко је био венчани кум мојој најстаријој сестри Милени Симеуновић, рођеној Шолајић / 1922 - 2002 / и моме зету Љубомиру - Љубу Симеуновићу, из Чачка / 1917 - 2003 /. Наше фамилије су се поштовале као кумовске.
Записао из својих Забелешки од 28. јуна 1997. године.
Јован Шолајић, Чачак, дана 7. јануара 2011. године.
СТАМЕНКОВИЋ НАДЕЖДА - НАДА, КАКО СУ ЈЕ КАО ИЗБЕГЛИЦУ У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ПРИХАТИЛИ БУГАРИ У СОФИЈИ.
Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4. 1996 /, рођена Бугарчић, из Чачка, за време Другог светског рата обрела се у Софији, ваљда је то било крајем 1941. или 1942. године.
Надин муж Здравко Стаменковић, пореклом од Пирота, по занимању је био диопломирани правник и управник Поште у Чачку пре Другог светског рата.
Здравко је 1941 године ваљда припадао партизанском покрету и да би спасао главу са породицом је отишао да живи у свој завичај у околину Пирота. Међутим, власт га ипак пронађе, и осуде га да ради у неком руднику у Бугарској.
Нада крене за мужем - да га тражи, у наручју са малом ћеркицом - бебом - тек рођеном. Нада дође у Софију - у потрази за мужем. Нада је ишла улицама Софије, наиђе на добре људе. Пронађу јој празну тек донекле довршену кућу у новоградњи. Жене се окупе око ње и бебе, нешто су се договарале, Нада их није баш добро разумела. Тек није прошло сат времена, стизале су једна по једна , свака носећи по нешто у рукама. Жене су јој донеле све што је потребно за живот: кревет и креветац, душек, јорган, ћилиме, чаршаве, чак и пелене за бебу, сав потребан прибор за спремање хране , намирнице, шпорет и дрва, једном речју све што је било потребно једном домаћинству.
Није прошло много времена Наду су добри људи и запослили у једну фабрику, у којој је радила као шваља 18 месеци.
И Здравка је спасао рударског посла један друг са студија права у Београду- није много радио у руднику.
За време рата Здравка су заробили четници и стрељања га спасе неки добри човек.
Ратко Трипковић, секретар градског комитета КПЈ града Чачка, претио је Здравку да ће га послати на ГОЛИ ОТОК.
Нада је изродила 5 - ро деце са Здравком - три сина и две ћерке. Најстарија ћерка јој је умрла одмах после рата - од тровања од УНРИНИХ конзерви, син Градимир - већ одрастао младић испао је из воза и погинуо / једна улица у Матарушкој бањи носи његово име - где су Стаменковићи живели последњих година - где и сада живе/ , муж Здравко је добро пио - пао је у бару и утопио се. Син Драган са породицом живи у Матарушкој бањи, син Миле са породицом живи у Америци и ћерка Снежана - веома успешна жена - живи у Чикагу удата за дипл. грађ. инжењера Момчила - Мома Алексића , родом из Бреснице код Чачка, имају троје деце: Татјану, Наташу и Милана.
Нада Стаменковић, рођена Бугарчић, рођена је у браку Радоја Бугарчића / 1897 - 1979 / и Лене рођене Шолајић / 1896 - 1921 /. Имала је и браћу : Петра/ 1920 - 1922/ и Живорада / 1919 - 1985 /, надзорника пруге - завршио вишу железничку школу, за време Другог сцетског рата био у немачком заробљеништву. Мајка Надина Лена умрла је веома млада у 25. години живота, била је у другом стању - нешто је брљала да не роди, добије сепсу и убрзо умре. Нада је одрастала са две маћехе, отац Радоје се још два пута женио.
Мајка Надина Лена и мој отац Иванко су рођени брат и сестра. Нада ми је сестра од тетке . Записао из својих Забелешки за дане 18,19 и 20 август 1994. године, када нам је Нада била у посети заједно са сестром по оцу Станимирком - Цаном Јовић, рођеном Бугарчић /1927 - 24.4.2005 /, избеглицом из Зенице и из Врбице код Босанског Грахова, где су се били склонили - привремено из Зенице , на имање њенога мужа Сава Јовића.
Узгред да кажем - да су она и муж оставили велика имања и избегли у Србију : два стана у Зеници, кућу и имање од око 100 ха у околини Босанског Грахова и пансион на Брачу од 18. спаваћих соба. Деце нису имали,
Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011. године.
ВУЈОВИЋ МИЛАДИН, ИЗ ГРАБА - ДРАГАЧЕВО, КАКО ЈЕ СЕЉАК ПРЕТВАРАН У РАДНИКА.
Миладин Вујовић , из Граба - Драгачево / 1917 - 12.12. 1995 /, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине , рођене Милутиновић, из драгачевског села Тијања, шесто је дете у родитеља. Имао је брата Милијанка / 1907 - 1965 / и сестре / удате /: Радојку Ћаловић из Зеока из Драгачева, Милеву Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, Стојку Затежић из Љубића код Чачка и Милостиву Ружичић из Горачића из Драгачева.
Миладин је служио војни кадар пре Другог светског рата негде у Словенији у планинском пуку. На скијање је одлазила цела јединица. На челу пука је командант пука, његова супруга и ћерка им. Предводе војску, сви на скијама. Једнога дана, Миладин са скијама налети на једва видљив пањ од осеченог дрвета. Тешко се повреди, једна му нога буде окренута скроз наопако. Излечили су га без икаквих последица.
После Другог светског рата Миладина тако рећи мобилишу, да ради у предузећу " Хидроградња" у Овчар Бањи, потом са седиштем у Чачку. Ово предузеће је основано ради изградње хидроцентрала Овчар Бања и Међувршје на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури. И тако , Миладин, и ако се много опирао, од сељака постаде радник. Шта је у прво време радио не знам. Знам само, да је доста радио до одласка у пензију, као магационер у Чачку и да је свакога дана преваљивао пут, претежно пешке, од Граба до Чачка / око 9. км. у једном правцу/. Није хтео да се пресели из села у град, а имао је прилике за то. Било их је два брата у кући: Милијанко ожењен са троје деце и Миладин тада младић. Милијанко је поштеђен и остао је на имању, а Миладин је силом прилика преведен у раднике.
У свакоме друштву, па и овом нашем садашњем, без обзира како се звало, битисање мора да почива на томе да сви радно способни чланови друштва морају да привређују, а да истовремено будемо пристојно изложени страној конкуренцији. Никаква је организација државе и друштва, да половина радно способних тако рећи ништа не ради, а да ипак живи трошећи производе оних који привређују. Нема никакве логике.
За време Другог светског рата брат Миладинов Милијанко је био у заробљеништву у Немачкој, а оца Живка убила је бугарска војска 1943. године, попаливши им све објекте у домаћинству, а било их је подоста.
Миладин је са супугом Грозданом изродио и одшколовао двоје веома успешне деце: Милијану, удату Алексић у Горњу Горевницу / Чачак/, дипломираног технолога, која има сина студента Економског факултета у Београду и сина Живка/ супруга му је Милка , рођена Ковачевић из села Зеока из Драгачева/ , дипл. грађ. инжењера, који живи са породицом у Београду, који има ћерку и сина, који су студенти Архитектонског факултета у Београду.
Миладин је мојој мајци Милеви Шолајић / 1900 - 1981 /, рођени брат - мени је ујак.
Записао из својих Забелешки за дан - 12. децембар 1995. године.
Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011.године.
ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА И ПРЕДСЕДНИКА УПРАВНОГ ОДБОРА.
Поштована господо,
У јучерашњој " Политици " објављен је чланак о издавању две поштанске марке, а поводом Божића.
Лепо, честитам.
Међутим, није у реду, што сте на марки од 46 динара применили латиницу.
У члану 10. Устава пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. А, у Закону о службеној употреби језика и писама, прописано је када може да се пише и латиницом - али само после исписаног текста ћирилицом.
Ваше предузеће је јавно, а и поштанска марка је јавна, или државна, па вас Устав и закон обавезују да пишете ћирилицом.
Вероватно је инерција учинила своје. Али господо, прошле су 4. године од доношења новог Устава, а ви по старом и даље.
Можда нисам у праву. Зато вас молим, да ми у том случају одговорите
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
