ЗА МИНИСТА ОДБРАНЕ Г -НА ШУТАНОВЦА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Слободан сам да вам изнесем своје виђење стратешке одбране земље, или другим речима да вам ставим примедбе на вашу политику одбране земље.

1. Као прво - земља је онолико способна да се брани и одбрани од било каквог непријатеља и ужива толико решпекта колико јаку војску има у сваком моменту: бројно стање војске, обученост војске, наоружање војске и морални ниво те војске.

Војску сте свели практично само на професионалне војнике величине око 20000 војника. Окружење нам је такво да би морали да будемо далеко јачи да би смо били у стању да издржимо први удар непријатеља.

Грчка је мало већа од Србије, а под оружјем има 700.000 војника.

И не заборавите, да је територија заузета само коју пешадија освоји. Према томе, најбројније јединице за одбрану земље морају бите пешадијске јединице. Из овога произилази, да сваки способан мушкарац мора да служи војску. Сваки мушкарац мора да зна да рукује бар пешадијским наоружањем.

Ми не можемо да се одбранимо од великих сила, али и против истих морамо бар да покушамо да се одбранимо. Али, што је много битније, ми морамо бити способни свакога дана да се одбранимо од потенцијалних непријатеља из нашег окружења - земаља, које имају аспирације на наше територије.

Зато, господине министре, велику сте грешку направили што сте укинули обавезно служење војног рока и што сте армију свели на тако мали број да таква армија не пресдставља некакву војну снагу.

Обичном лаику пада у очи податак да нам је војска два пута мања од броја полицајаца. Испада да смо полицијска држава . а то нисмо - јер смо демократска земља

И још једно, јачате војно школство, формирате чак и Војни универзитет, а на другој страни укидате служење војног рока. То двоје не иде. Оспособљавате екипе да чувају ред у неким земљама, а не оспособљавате довољан број војника да брани своју земљу.

Замолио бих вас, да нам дате податке, колико све земље у нашем окружењу имају становника и колику војску имају и да ли је професионална или регрутна са упоређењем са нашом земљом.

2. Сви мушкарци одређених годишта морају имати ратни распоред, и на објаву ратне опасности сиренама и звонима на црквама, морају се сви јавити у своје команде по ратном распореду, Тако су Срби ишли у ратове и бранили своју земљу од агресора.

3. Зар наша војска треба да носи пешадисјко наоружање стране производње. Увозите пушке, а наша Застава производи одлично пешадиско наоружање преко 100 година. Ово човек не може да поверује. Застава је произвидила и топове - док производња истих није после рата пребачена у Босну.

4. У Чачку нема војске. Није логично ни оправдано бар из два разлога:

- у Чачку и Лучанима раде три војне фабрике, што представља највећу концентрацију у нашој држави, и - у Чачку је био стациониран X пешадијски пук, славни пук српске војске. Славни Драгутин Гавриловић, мајор, чачанин, командовао је једним батаљоном овога пука - кадровског пука, у одбрани Београда 1915. године. Та касарна сада зврји празна. Од пре Другог светског рата у Чачку је увек био стациониран некакав артиљеријски пук. Прва касарна се сада зове " Ратко Митровић ", а друга " Танаско Рајић". У Чачку су некада биле стациониране и по 2 - 3 бригаде војске. А сада нема ни једног војника.

Пре Другог светског рата у Чачку смо имали на служби и бригадног генерала Игњата Кирхнера / отац Немац а мајка Српкиња, родом из Баната/, управника Војно - техничког завода у Чачку, славног команданта Сремског добровољачког одреда у одбрани Београда 1915. године. Имали смо некада генерала, а сада немамо ни обичног војника. 

5. Узели сте за празник војске дан када је Карађорђе подигао Први српски устанак. Сасвим је то у реду. Али није у реду што се наша војска не зове изворним именом - Српска војска, већ војска Србије. Интересантно би било да нам кажете како се зову војске бивших југословенских република и других држава из нашег окружења.

6. Да ли сте Ви, а и остали руководиоци ове земље, размишљали још о једном аспекту значаја служења војног кадра. Чињеница је да нам је омладина неорганизована, незапослена, подложна свим могућим негативним утицајима запада. Зар не би било боље да сваки способан мушкарац одслужи војни рок. Уложени новац за обавезно служење војног рока сматрајмо улагањем у васпитање омладине. Нема веће животне школе од служења војске. Војска сваког младића сазрели. Знам, случајеве да су младићи прикривали неке физичке мане регрутним комисијама , само да би одслужили војску. Младић, који није служио војску није могао лако да се ожени. Мушкарац мора да буде обучен да са оружјем у руци сутра ако затреба да брани државне границе и своју земљу, а и породицу и своје имање.

Жена има обавезу да рађа, а мушкарац да се и он примучи да научи да носи и употребљава оружје и сутра да иде у рат за одбрану од непријатеља.

На крају,и обичан грађанин зна, да војска постоји искључиво да би војном снагом бранила суверенитет држве и слободу народа од спољнег непријатеља. Према томе, професионална војска није то. Обучите професионалце да рукују скупим и сложеним системима оружја.

Много се потенцира равноправности полова. Немам ништа против. Али, има једно велико али. Ми хоћемо,да нам жене буду у послу, у политици, хоћемо их и у војсци. Али, жена је природом одређена да рађа децу. Само она може да нам обнавља друштво. Неће моћи и једно и друго. Ако нам жена носи пушку, онда неће имати ко да роди дете. Ако жену не може да замени мушкарац у рађању, зашто инсистирати да жена замени мушкарца у ношењу оружја. Па, то је тек неравноправност жене и мушкарца. Зашто жене све више разапињати. Хоћемо да нам жена ради и доноси некаву плату, хоћемо је у политици , хоћемо је у војсци и полицији, а истовремено тражимо од ње да се уда, да рађа децу, да нам скува, опере, итд, да буде увек нашминкана, лепа, расположена - да ствара лепо расположење и хармонију - е, то не може. Не може и " јаре и паре"

Пре Другог светског рата, ожењени чиновници, чије жене нису биле запослене , добијали су породични додатак. Држава је стимулисала мушкарца коме жена не ради, али је за то држава обезбеђивала велики прираштај становништа - таква жена је одгајала по неколико деце. Толико је деце било - да које год име у насељу изговорите, неко ће вам се дете одазвати. Старија деца су помагала мајкама у одагајању млађе деце. Мајке су тежиле да роде бар три сина, говорило се: један син је за Бога, други за краља, а трећи за мајку и оца. Одлазила су у рат сва тројица, знам да су у рат одлазила и деветоро браће - рачунало се да их неће зла судбина све узети. А данас, синови су претежно јединци у оца и мајке, па није ни чудо што се све нерадије одлази у војску и у ратове.

Ово сам вам писао са пуно емоција, па је можда и без некакве концизности, па вам се извињавам. Важна је поента. Ви ће те ме разумети. Ја сам добронамеран.

Уколико сматрате да нисам у праву, волео бих да знам где то грешим - да ми одговорите - ако то не представља велики терет, мада сам убеђен да је овако како сам вам написао.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ТАНЈУГ -а - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

У вези примене писма у вашој установи већ сам вам писао 2008. године. Поново вам се обраћам.

Као државна - јавна установа, према чл. 10 Устава, који је донет још 2006. године, у обавези сте да пишете на српском језику и на ћириличном писму. А, према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама, можете да пишете и на другим језицима и писмима, ако је то у поменутом закону предвиђено, али само после исписаног текста на српском језику и на ћирилици.

Значи, ваша табла фирме , ваше агенцијске вести и све остало за јавну и интерну употребу морају бити писане на српском језику и ћирилицом а и на другим писмима и језицима како је то законом прописано.

Невероватно је, да Србија као самостална држава постоји већ двадестетак година и да је нови Устав донет још пре 5. година, а да ТАНЈУГ ради као да се ништа није догодило. Много инертности и самовоље у вашем раду. За жаљење је, господине директоре.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ЈОВАНА МЕМЕДОВИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г- не Јоване,

Гледам ваше прилоге - емисије на РТС. Изузетно то радите, честитам вам. Само тако наставите.

Међутим, једно ми смета и то много. Зашто искључиво пишете латиницом. Поготову, ако ваше емисије финансира државна РТС. Према чл. 10 Устава, РТС као јавна установа је у обавези да пише ћириличним писмом и то искључиво.

Према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама може да се пише и латиничним писмом и то само ако је поменутим законом предвиђено и то после писаног текста на српском језику и на ћирилици.

Предпостављам, и да нема законске и уставне обавезе, требали би сте да пишете и ћирилицом - писмом традиције Срба у земљи Србији.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ, ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 150. ГОДИНА РОЂЕЊА

Војвода Степа Степановић, рођен је 20 марта 1856. године у Кумодражу - Београд, а умро је 27. априла 1929. године у Чачку, где је живео од 1919. године, после повлачења из активне службе, у кући свога таста, одмах изнад Поште бр. 1 у самом центру Чачка, у некадашњој Сарајевској улици, а сада улици његовог имена. Војводина жена је пореклом Чачанка, ћерка среског начелника.

У априлу месецу 2006. године, Народни музеј у Чачку, приредио је Изложбу поводом 150 - то годишњице рођења војводе. Посетио сам ову Изложбу. На Изложби приказано је доста докумената, фотографија, чак и цедуљица, који говоре о животу славног српског ратника и војводе, почев од: сведочанстава и школских прозивника из основне школе, затим и сви бројеви Војних гласника Краљевине Србије, у којима је исписано име војводино - за сва унапређења у наредне чинове официра српске војске, и за сва додељена одликовања за успехе у командовању и победама у ратовима.

Изложено је и писмо војводи од краља Александра Карађорђевића - руком писано. Изложена је и фотографија из 1923. године, у цркви, где војвода држи у наручју будућег краља Југославије - Петра Другог Карађорђевића, војвода је био крштени кум будућег краља Југославије.

Ја сам фасциниран изложбом. Добро је што је се успело, у тако турбулентним временима , да се за поколења оставе и сачувају и материјални докази о ствараоцима наше историје.

Интересантно је, да су војвода Степа и војвода Живојин Мишић / други и трећи војвода српске војске, од укупно четворице у Српској војсци/, били класићи у Војној академији, да су обојица качили иста одликовања на груди, да су унапређивани у наредне чинове истовремено, све до чина генерала, када је будући војвода Степа претекао будућег војводу Мишића, унапређен је у чин генерала пре Мишића - што се видело из изложених Војних гласника српске војске.

Војвода Степа је командовао славном Другом српском армијом у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Са својом Другом српском армијом у Првом балканском рату 1912. године заузео је Једрене, а у Првом светском рату извојевао је прву савезничку победу над армијама сила осовине у чувеној Церској бици 1914. године, потукавши непријатеља до ногу.

За сјајно извојевану победу на Церу 1914. године, генерал Степа је унапређен у чин војводе - највиши чин у Српској војсци. По међународним мерилима, чин војводе је раван чину : маршала или фелдмаршала . Војвода Степа је одликован највишим одликовањима савезничких држава - на изложеним указима / дипломама/ председника или краљева, војвода Степа је титулисан са маршал или фелдмаршал.

Срби су у својој историји имали укупно 4. маршала : први је Радомир Путник, други Степа Степановић, трећи Живојин Мишић и четврти Петар Бојовић.

Војвода Степа је један од тројице  свих одликованих који је одликован са све четири Официрске Карађорђеве звезде са мачевима.

Војвода Степа је живео веома скромно. Сам је за своје потребе тестерисао дрва за огрев, умро је у веома скромној соби на гвозденом војничком кревету. Ретко је, или никако, користио додељену лимузину - Мерцедес од стране државе. Држава је после Првог св. рата увезла 4. Мерцедеса: један је припао председнику Скупштине, други председнику Владе, трећи Војводи Степи.

Општина чачанска за живота војводиног била је донела одлуку да се Војводи још док је био жив изгради гробница са велелепним спомеником. У ту сврху скупљено је или издвојено за те сврхе доста новца. Међутим, Војвода није хтео ни да чује. Одбијао је и саму помисао. Скромну гробницу са спомеником на чачанском гробљу, војвода је градио уз своју асистенцију, како је он замислио, а градио ју је Оскар Бербеља, чувени чачански каменорезац. Чачански општинари су питали Војводу - када је то тако - шта да раде са парама које су одвојене за те сврхе. Онда је Војвода општинарима предложио да се за исте изгради нова основна школа. И изграђена је нова основна школа - друга по реду у граду, добивши име " Војвода Степа Степановић" / После рата прекрстили су је у О.Ш. " Милица Павловић"/

Општинари су предлагали за живота Војводиног да се и улица у којој је живео назове његовим именом. Рекао им је да не долази у обзир. Да, како која власт долази може да мења имена улица. Тако се улица после смрти Војводе назва његовим именом, па се после звала Сарајевска па Ратка Митровића , да би после најновијих промена поново назвала Војводиним именом.

Војвода Степа је сахрањен на Чачанском гробљу, уз све државне и војничке почасти, уз присуство највиших великодостојника из целога света. Колико ми је познато, у поворци је био и краљ Александар Карађорђевић. Краљ Александар изузетно је ценио и поштовао старога војводу.

Војводи Степи подигнут је споменик на скверу испред Поште бр.1 у самом центру Чачка. Споменик је у виду стојеће фигуре. Није примерен једном војсковођи, какав је био војвода Степа. Војвода Степа је стекао велике заслуге за свој народ само као војник и војсковођа. Чачани су морали да му направе споменик - који представља Степу - маршала на коњу и са сабљом у руци. И иза Степиног ковчега кроз град Чачак, према гробљу, први је ишао његов верни коњ.

Записао из својих Забелешки, за дан 15. април 2006. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 9. фебруара 2011. године.

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА - ПРОФ.ДР. ВЕЛИМИРА РАДОСАВЉЕВИЋА - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Синоћ на РТС приказаше ваш и наш аеродром " НИКОЛА ТЕСЛА" у Београду.

Приметно је да је на аеродрому скоро све исписано на латиници.

Подсећам вас, г - не директоре, да сте као јавно предузеће у обавези да пишете на српском језику и на ћириличном писму / чл. 10. Устава/.

А, Законом о службеној употреби језика и писама је, прописано у којим случајевима може да се пише на другом језику и другом писму. Али, само после написаног текста на ћириличном писму.

Значи, према Уставу и поменутом закону, морате да пишете на српском језику и ћирилицом, а и на другом језику и писму, ако је то прописано на основу поменутог закона.

Поштовани директоре, вероватно да делите моје мишљење - да није лепо - да државно предузеће крши и не поштује Устав своје државе.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА " ГРАДЦА " - ЛИЧНО

Поштовани г - не Илићу,

Прочитах у данашњем Чачанском гласу да ће: " У овој години биће "пресвлчачење" Улице др. Драгише Мишовића, од раскрснице код Цар Лазара до " плаве хале" у Атеници.....".

Г - не директоре , зар је могуће да ви, обзиром у коме предузећу радите и да сте на челу тог предузећа, не знате да се " плава хала " - како је ви називате, не налази у Атеници већ у Кулиновцима, управо у граду Чачку.

И да знате и спортска хала КОЛОС се налази у граду Чачку, а у насељу Кулиновци.

Обе спортске хале , О.Ш. "Свети Сава", Градска болница, обе касарне, Хладњача се налазе у М.З. "Свети Сава", која покрива територију Кулиновачког поља. Не може да се " Плава хала" налази у Атеници а на територији Кулиновачког поља, односно Кулиноваца. Једно у друго не може никако.

Немојте самовласно мењати топониме - вековне.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЈОВИЋ СТАНИМИРКА - ЦАНА, РОЂЕНА БУГАРЧИЋ, ИЗБЕГЛИЦА ИЗ ЗЕНИЦЕ, РОДОМ ИЗ ЧАЧКА.

Станимирка - Цана Јовић / 1927 - 24. 4 . 2005 /, рођена Бугарчић, од оца Радоја Бугарчића / 1896 - 1979 / и мајке Милојке /1901 - 1928/, из Кулиноваца поред Чачка, избегла је са мужем Савом Јовићем, из Босне 1995. године, на дан почетка хрватске војне операције " ОЛУЈА" .

Цана и Саво , до почетка ратних операција у Босни, живели су у Зеници, као пензионери. Цана је била шеф рачуноводства у некој фирми Железаре у Зеници. Из Зенице избегли су у село Врбицу код Босанског Грахова - на имање Савових родитеља. Врбица је село ваљда на граници са Хрватском или је то граница између етничких заједница Срба и Хрвата у БиХ. Срби са једне а са друге стране Хрвати држали су положаје на границама , све године ратних сукоба, без инцидената. Срби и Хрвати - војници и грађани - ишли су једни код других на чашицу и друга послужења, разговарали. Међутим, једнога дана - када је почела "Олуја", ваљда је то био 5. август 1995.године, Хрвати су навалили свом жестином, без икакве најаве, без пардона. Срби су, главом без обзира, морали да напусте своја огњишта. да беже да би спасили живе главе, па и Цана и Саво са њима.

Оставили су све што су имали. А већ су се били скућили. Тих пар година, запатили су велико стадо оваца и коза и од тога су преживљавали. А Саво је имао у Врбици око 100 ха земље, била је то некада веома богата породица. Босанско Грахово и сва села унаоколо су села са чистим Српским живљем. Сада тамо живе неке друге нације. Знам да се Босанско Грахово не налази у Републици Српској.

Цана и Саво потом су избегли / други пут/, у Бресницу код Чачка, у кућу родитеља Момчила - Мома Алексића, дипл. грађ. инг из Чикага, иначе зета Цанине сестре по оцу Надежде - Наде Стаменковић / 1917 - 16.4.1996./ Ћерка Надина Снежана је удата за Момчила.

Некако се збило, да је Цана била одсутна, па је овластила неког грађанина Бреснице, опет по некаквој препоруци, да тај прода наследство од мајке од неких 2, 5 ХА шуме у селу Дубцу - да ли Горњем или Доњем у Драгачеву, сада већ не знам.Тај прода шуму за 9.000.- ДМ, а Цани не да ни једну марку. Цана је водила судски спор пред Општинским судом у Гучи, заступао је Јавни правобранилац из Чачка, али ништа није могла да уради, јер тај није имао сталне приходе.

Цана и Саво имали су станове у Зеници. Ишли су у Зеницу више пута, да би станове повратили, али нису у томе успели. У њима живе Муслимани, а ко ће их добити у наследство, благи Бог не зна.

Цана има у власништву и пансион од 18 спаваћих соба и са осталим помоћним одајама на острву Брачу, изграђеном у свему по законској регулативи / Ја сам јој годинама чувао велики елаборат о томе /. Цана је одлазила на Брач, имала је и личну карту државе Хрватске. Бивала је тамо једне прилике и месец дана. Причала је - да су јој комшинке Хрватице, свака позивале на обеде - тако да није морала да спрема храну. Једном речју - да су је лепо примале. Пансион није био оштећен, а на Хвару и није било некавих ратних дешавања. На Брачу многе српске породице су имале своје објекте за одмор.

Ја сам је убеђивао да оду да живе на Брачу, али је она била опседнута отетим имањем у селу Дубцу. Живела је само за то - да се некако избори да јој имање буде враћено. Није хтела да иде из Србије док то не доведе правди. Није дочекала да јој се имање врати, умрла је 24. априла 2005. године у Врбасу, где је и сахрањена. Били су се преселили да живе у Врбасу, ваљда код једног од Савове браће, који је био избегао у то место, или је ту живео од раније - не знам. Да ли је и Саво жив, не знам.

Тако Станимирка - Цана Јовић, рођена Бугарчић , родом из Чачка и Саво Јовић, из Зенице, односно родом из Врбице код Босанског Грахова, нису имали деце, избегоше из Босне 1995. године, оставивши велику имовину у Босни и Хрватској : два стана у Зеници, велики пансион на Брачу од 18. спаваћих соба , 2,5 ха шуме у Дубцу, 100 ха земље и објеката на имању у Врбици код Босанског Грахова.

Записао у својим Забелешкама 6. маја 2005. године, дана када сам сазнао да је Цана умла.

Не рекох. Цану је моја фамилија сматрала сестром од тетке . Управо, Цанина сестра по оцу Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4.1996./ је мени сестра од рођене тетке - Лене / 1896 - 1921 /, удате Бугарчић - мога тате Иванка Шолајића, из села Кулиноваца код Чачка, рођене сестре. Течо Радоје Бугарчић , отац Цанин и Надин, женио се три пута и са свим женама је имао децу. Сву његову децу сматрали смо их рођацима и Милуника трећа жена теча Радоја, била нам је тетка - тако смо је ословљавали.

Јован Шолајић, Чачак, дана 3. фебруара 2011. године.

ЉУБОЈЕВИЋ БОГДАН, ИЗ ПАНЧЕВА, МОЈ ЗЕТ ИЗ ФАМИЛИЈЕ, МУЖ МИЛАНКЕ ШОЛАЈИЋ.

Богдан Љубојевић, из Панчева, родом из Босне и Херцеговине, заставник ЈНА, у задње време службовања у гарнизону у Панчеву.

Богдан је оженио моју синовицу Миланку Шолајић / 1931 - 2004 /, из села Кулиноваца код Чачка, одмах по ослобођењу у Другом светском рату- узевши је веома младу. Отац Миланкин Јеврем / 1907 - 1943 /, члан КПЈ, столар ВТЗ у Чачку, заклан од стране четника у селу Атеници 21. септембра 1943. године, је мени брат од стрица - син мога чиче Радомира Шолајића / 1885 - 1976 /. Јеврем је оставио иза себе незбринуте : супругу Катарину - снајка Кату / 1911 - ? / и пет ћерки : Миланку, удату Љубојевић / 1931 - 2004 /, Душанку / 1932 - 1990 /, Станојлу, удату Петронијевић / 1933 -2010/, Јермилу, удату Нешовић / 1936 / и Ружицу, удату Прелић / 1938 - 2003 / Супруга Богданова Миланка је мени синовица.

Године 1963. био сам на двомесечној војној вежби у В.П. 5000 у Панчеву - два месеца. Једнога дана некако сретнем Богдана у кругу касарне. Богдан ме позове да им једне недеље будем гост у њиховом стану. Идемо нас двојица путем од касарне према његовом стану. Стан се налазио у једном солитеру. У приземљу продавница - бакалница. Свратимо нас двојица у продавницу - хоћу да нешто купим деци - ред је , а и први пут им улазим у кућу, нити сам децу до тада видео. Али, не лежи враже. Не знам колико имају деце. Питам Богдана - извини, колико имаш деце. Каже , као из пушке - петоро. Наравно, купим 5. чоколада - сваком детету по једну. У стану ме је дочекала Миланка, ту су и деца. Вадим чоколаде, кад њих свега двоје - син Иван и ћерка Славица. А, Богдан ће шеретски - какав си ти стриц - да не знаш колико ти синовица има деце, тако ти и треба.

Богдан је био велики шерет, волео је да се нашали. Миланка је спремила одличан ручак. И дан - данас се сећам стола са лепим чаршавом и великог лепог чорбалука са изванредном супом, а у чорбалуку кутлача. Супа се пуши и бајно мирише.

Миланка је умрла 28. јуна 2004. године и сахрањена у Панчеву.

Записао из својих Забелешки за дан 28. јун 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 2. фебруара 2011. године.

ЗА ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Јуче, на РТС, обавестили сте јавност да наша држава исплаћује страном инвеститору, у бившем НИТЕКС - у Нишу, за свако радно место, по 9.000.- ЕВРА и да ће нам се тај новац вратити кроз уплату пореза и доприноса на исплаћене плате тих радника који буду запослени. Лепо. Честитам.

Међутим, имам две примедбе:

1. И овога пута, као и у свим другим приликама, никада нисте дали бар оквирну рачуницу ефеката оваквог улагања, не апстрахујући значај самог акта упошљавања радника. Реците грађанима, колико наша држава даје страном инвеститору да отвори једно радно место - укупно у ефективи и у натури: колико даје у готову и колико још даје у виду опраштања од разно разних обавеза - које други инвеститори морају да плате ради отпочињења делатности : за уређење гр. земљишта, разних такса итд. И на крају, , под некаквом предпоставком просечно очекиване плате свих упослених радника, колико ће бити потребно година или месеци да нам се врати уложени новац .

И , да ли имамо некакву гаранцију, да ће страни инвеститор морати да одржава ниво производње све време и да ли има неку обавезу да нас не напусти када му се прохте. Многи домаћи и страни инвеститори су нас добро изманипулисали.

2. Пишете латиничним писмом. Вас Устав обавезује да пишете на српском језику и на писму ћирилица / чл. 10 /. И Законом о службеној употреби језика и писама прописано је да морате да пишете ћириличним писмом. На другом језику или писму можете да пишете само како је предвиђено поменутим законом, али увек и само после исписаног текста на ћирилици.

Није лепо ни поучно да се државни орган не придржава Устава и закона. Невероватно је - да државни орган крши Устав и закон.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. фебруара 2011. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

РАЦКОВИЋ ВУЧИЋ ИЗ ЧАЧКА, СТОЛАР, ШЕФ ПЕРСОНАЛНОГ ОДЕЛЕЊА " СЛОБОДЕ " ИЗ ЧАЧКА

Вучић Рацковић / 1923 - 20.3.2004 /, из Чачка, родом из Љубића - покрај града Чачка, столар по занимању, дуго година је радио у војној фабрици " Слобода " у Чачку, на радном месту шефа персоналног оделења. Био је члан КПЈ од најранијих дана своје младости, а касније је био увек у свим форумима КПЈ у фабрици и у граду Чачку.

Вучић је био прави пример авангардног радника - комунисте. Припадао је комунистичкој радничкој елити у граду. Речит, одмерен, мудар, толерантан. Знао је свакога у невољи да охрабри и да му помогне. Јако се бринуо за раднике којима је била потребна помоћ - било у жалости или ако су у тешком материјалном стању.

Знао је Вучић да иде на праву крсну славу код сестре Драгице, удату за Драгишу Парезановића и то у време најжешће нетолеранције партије у вези празновања српских слава. Зет Драгиша је захтевао да му Вучић дође на славу. Вучић није одбијао и ако је био на високим партијским функцијама у граду.

Био је Вучић и правичан - колико је то могао бити. Многе је запослио у "Слободи". Када је бивало отпуштање вишка радне снаге у " Слободи", критеријуме отпуштања је примењивао прво на радницима из његове најближе и даљње фамилије.

Вучић је могао да разговара са саговорницима из свих слојева друштва. Увек сталожен, никада није повисио тон, за свакога је имао да каже нешто да би га охрабрио,мудар. Када је говорио сви су се око њега окупљали, упијајући сваку његову реч. Човек великог ауторитета.

Вучићеви родитељи су : Ленка / Милица /, рођена Павловић из Трбушана код Чачка и Грујица Рацковић, из села Љубића покрај Чачка.. Унук је Радованов- који је погинуо у Првом светском рату и бабе Љубице - жене правог " хајдука", која је за време рата - причало се - убила аустро - угарског војника , који је био у некој похари, закопала га и остала неоткривена. Баба Љубица је увек носила пиштољ за појасом, а имала је и дуге цеви.

Вучић је имао браћу : Радоша и Љубишу и сестре Драгославу - Драгицу удату за Драгишу Парезановића, из Чачка , Стамену - Малецку, удату за Ђорђа Младеновића из Призрена и Георгину - Гору, удату за Мила Биорца из Београда.

Вучић је био ожењен са Благомирком - Бебом, рођеној Топаловић / 1935 - 2000 /

Вучић има ћерке: Милицу и Љиљану.

Када је Вучићева ћерка Љиљана јавила Вучићевој сестри Гори - Георгини из Београда да је Вучић умро, Гору су пронашли поред отвореног телефона мртву. Њено срце није могло да издржи, а имала је и слабо срце.

Вучић је мојој супрузи Емилији Рацковић, удатој Шолајић, брат од стрица. Деда Вучићев Радован и деда Емилијин Радивоје О. Рацковић, резервни капатан Прве класе Српске војске, носилац Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима, су рођена браћа.

Записао из својих Забелешки за дан 20. март 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 31. јануара 2011. године.

ШОЛАЈИЋ ТИХОМИР - ТИЋА / 1929 - 2004 /, ИЗ БЕОГРАДА, МОЈ БРАТ ОД СТРИЦА 

Тихомир - Тића Шолајић / 1929 - 2.1.2004 /, из Београда, син је Милоша и Олге Шолајић, рођене Слобода, рођених Београђана. Деда му је Радојица Шолајић, рођени брат мога деде Благоја, из Кулиноваца код Чачка, оба и још четворица браће и две сестре рођених у селу Брекову код Ариља, иначе пореклом од Никшића. Славимо Алемпијевдан, раније Ђурђевдан.

Видосав, мој и Тићов прадеда, имао је 6 синова: Василија, Петронија, Здравка, Радојицу, Благоја и  Млађена.

Тихомир- Тића имао је и три рођена стрица : Стевана, Стојана и Димитрија, исто тако сви рођени Београђани.

Тихомир је имао сестру пок. Веру - Верицу Шолајић / 1931 -        /, удату Козличић у Београду.

Тихомир је завршио некакву вишу или високу школу УДБЕ или сличне институције за економију у Београду. и као такав радио је декретима у спољно-трговинским фирмама у Београду на пословима помоћника ген. директора. Ваљда му је био посао да као школовани стручњак  безбедносне сфере контролише рад предузећа штитећи интересе државе СФРЈ. Нисам запамтио како се та школска институција затвореног типа звала, а налазила се негде на Дедињу или ту негде.

Тихомир је био ожењен са пок. Радом, дипл. рударским инжењером. Имају ћерку Драгану.

Тића је волео добро да попије.Једне прилике, био сам на службеном путу у Београду. Прилике су биле такве, а и хтео сам да посетим и моје Шолајиће, па сам ја одсео код Тићових. Тићо је био сам у кући, мислим да је то била кућа у ул. Станка Враза бр.14, улица поред Новог гробља, још није био ожењен. Стрина Олга је негде била отпутовала, а сестра Верица се била удала, стриц Милош је  умро на дан 20. октобра 1946. године, био је неки фактор у органима нове власти у граду Београду.

Када је било предвече, кажем Тићу - ја морам да одем у неку кафану да нешто вечерам - гладан сам. А, мени ће Тићо - дај те паре мени, а ја ћу обојици да спремим вечеру. Каже - скуваћу нам клин чорбу. Нисам знао какво је то јело. Уствари , то је парадаиз чорба. Разблажио је  кувани или млевени парадаиз и додао можда још неке мирођије у ту кашу. У животу ништа слађе нисам појео. И дан - данас ми је та чорба слатка у устима. И онда, са оним мојим парама , које сам имао намеру да потрошим за вечеру, одемо у неку кафану  у Рузвелтовом булевару или ту негде. Ја сам Тићи правио друштво - попио сам и ја неку чашу вина, а он је добро празнио чашу за чашом.

Отац Тићов, стриц Милош, био је у нашој кући у селу Кулиновцима покрај града Чачка само једном у животу - у кући из које је кренуо његов отац Радојица . трбухом за крухом у Београд. Желео је да види његове Шолајиће - да једном у животу види одакле је у свет кренуо његов отац Радојица, и где је живео, умро и сахрањен његов деда Видосав / 1811 - 4.5.1892/  Било је то 1941. године. Стриц Милош је избегао заробљавање од стране Немаца, и из правца Ниша допутовао код нас у Кулиновце, у априлу месецу 1941. године.. Сећам га се: леп, господин средовечних година, у беспрекорном грађанском оделу, са два - три кофера. Остао је код нас 10 - 15 дана. Пушио је господске цигаре Ибар, које су биле дуже и тање него обичне, које су тада коштале 8. динара предратних. Надница копачка је била  8.- динара - ради упоређења. Пуши стриц страствено и баца опушке скоро пола цигарете. А, ми деца проналазимо те пикавце, палимо и пушимо ли пушимо. Ја сам те пикавце пушио, а био сам у  12 - ој години живота - био сам тада у првом разреду Друге мешовите чачанске гимназије у Чачку. Од тада датира моје интересовање за пушење. Дуван сам оставио 23. маја 1963. године.

Стрина Олга . Тићова мајка, рођена Слобода, била је лепа и много добра особа. Бавила се шнајдерајом - кројењем. Знала је да ужива у животу. Причала нам је : да су она и муж јој Милош знали да проводе вечеринке по београдским чувеним боемским кафанама у песми и игри, а да за све то време шофер таксија чува њихову децу Тића и Верицу у таксију, испред кафана.

Стрина Олга је одмах после рата слала ћерку Веру код нас у Кулиновце за време ферја. Верица је завршила гимназију и студирала економију у Београду.Стрина се жалила да Верица код нас више једе те прошири црева, а она у Београду нема толико хране. Моли нас, да не претерујемо са храном. Стрина је причала да је за време Другог светског рата знала  да чисти  - преврће и танка пилећа црева и да од истих више дана спрема некаква јела. Цепали су комад по комад намештаја да би се огрејали.

Стрина Олга и стриц Милош примили су за време рата моју сестру Олгу Шолајић, удату Тодоровић / 1923 /, тада свршену матуранткињу Друге чачанске мешовите гимназије, у времену од 21. септембра 1943. са прекидом до 20.октобра 1944. године. Моја сестра Олга, морала је да се склони из Кулиноваца, испред четничког ножа , живећи са промењеним идентитетом - са лажним именом и презименом - код стрине и стрица.

Моја сестра Олга није имала мира - почела је да делује пропагандно и у Београду. Стриц и стрина се уплаше за безбедност целе породице, стрпају моју сестру Олгу у воз - па за Чачак. Наравно, сестра Олга није смела да се појави у нашој кући. Тата је одмах врати натраг  за Београд са станице у Љубићу и упути је да оде у кућу неке наше земљакиње удате у Београду, мислим да се презивала Нановић, чији је муж пре рата био чувени фудбалер у Београду.  Потом је сестра Олга код стрине и стрица. Моја сестра Олга одржала је говор испред хотела Москве на дан ослобођења Београда - 20. октобра 1944. године.

После рата били смо чести гости у кући код стрине Олге., нарочито мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 / и Ја. Милутин је служио гарду у Београду на Дедињу од 1946 - 1949 године. Био је чест гост у кући код стрине. Осим што га је послуживала, увек је знала да му тутне по неку велику новчаницу. Замислите, она мени стави  по неку пару у џеп а ја на плати, хоће да се наљути ако бих је одбио.

Стрина Олга је после рата , скоро сваке године, све до пред смрт , долазила код нас у Кулиновце, бивала ту по два - три месеца. Радо смо је примали, а и она је много волела да код нас дође. Говорила је : " Ја много волим моје Шолајиће ". Ретка особа, префињена, умна, госпођа, имала је прекрупне лепе очи,  немам речи. Много смо је волели.

Забележио из својих Забелешки за дан 2. јануар 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 29. јануара 2011. године.

КБЦ " БЕЖАНИЈСКА КОСА " БЕОГРАД ЗА КОВЧИН ВЛАДИМИРА, ДИРЕКТОРА,

Поштовани директоре,

 На једној нашој ТВ видео сам слику ваше установе. На улазу  ваше зграде стоји табла са називом ваше установе написана на латиници.

Међутим, у чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. А, у Закону о службеној употреби језика и писама пише, да  све што пишете мора бити написано на српском језику и ћирилицом, а и на другом језику и писму ако је то поменутим законом прописано.

Значи,  ваша установа, благо речено, крши Устав.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, дана 27. јануара 2011. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.к

ОСИЈЕК, НЕКАД СЕ ЗВАО И ОСЕК, ДА ЛИ ЗНАТЕ НЕШТО О ТОМЕ ?

Већ неколико пута прочитао сам у " Политици " и видео старе разгледнице с почетка 20. века на којима пише да се град Осијек зове Осек.

Замолио бих све, који нешто знају, да то овим путем и напишу. Управо, до када се звао Осек, или да ли су била у питању штампе у две верзије - из неких разлога.

Хвала .

Јован Шолајић, Чачак, дана 27. јануара 2011. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног Чачанина

СИМЕУНОВИЋ ЉУБОМИР - ЉУБО / 1917 - ДЕБЕЉА - НОВА ВАРОШ - 2003 - ЧАЧАК/ 

Љубомир - Љубо Симеуновић / 1917 - 2003 /, угоститељски радник из Чачка, рођен је у Дебељи, општина Божетић, срез  Нова Варош - 17. јануара 1917. године. Оца није запамтио, јер му је погинуо у Првом светском рату. Мајка му се преудала.

Као дете палог борца добио је стипендију - пензију за све време школовања.Основну школу завршио је у Јасенову од 1926 - 1930. године.Опанчарски занат је завршио за 2. године, од 1930 - 1932. године у Чачку.Као опанчар радио је код Станимира Луковића, све до 31. децембра 1936. године. Све време - учења заната и рада као опанчар становао је код  поменутог Станимира, који је живео у гробљанској кући - на самом гробљу - , кога је звао чича а његову жену стрина, а у каквом су сродству били заборавио сам. Чича и стрина су имали доста женске деце, а Љубо је ,  поред школе и посла опанчара,  помагао око одгајања деце чичине.

Занатску школу завршио је у Чачку 1935. године.

Од 1. јануара до 25. маја 1937 ради код Милије Грбовића, кафеџије из Чачка, као точиоц пића.Од 1. јуна  1937. до 13. јануара 1939. године ради код М.Димитријевића у Железничкој ресторацији у Чачку, као угоститељски радник.

Љубо служи војни кадар од 14. јануара 1939. године до 17. октобра 1940. године у чети за везу Боке которске, као изузетан војник добио је чин каплара.

По повратку са одслужења војног кадра поново ступа на рад код М.Димитријевића, где ради до почетка рата , односно до 7. априла 1941. године.По позиву стиже у исту јединицу у Боку которску 10. априла 1941. године, где остаје све до капитулације Југославије 16. априла 1941. године.Капитулацију Југославије дочекао је у Дубровнику, где бива заробљен од усташа и Италијана 17. априла 1941. године. Успева да побегне из заробљеништва - крене пешке и стигне у Сарајево, где га поново заробљавају - овога пута Немци.

Као заробљеник спроведен  је у Немачку у Лагер XII Офлаг Тријер. После месец дана карантина распоређен је да ради у село код једног пољопривредника - као земљорадник - јер им није био од веће користи као опанчар или угоститељски радник. У радној команди , односно на раду у селу , остао је до 10. септембра 1944. године.

Немци су све заробљенике - војнике ангажовали у својим струкама да раде у фабрикама, а земљораднике да раде на имањима немачких сељака. Као опанчар Љубо није могао да ради свој посао, јер Немци нису ни знали шта су то опанци, па се пријавио да је земљорадник. Све време рата радио је код неког Немца на селу, чији су мушки чланови били негде на фронтовима.

Немац - власник је поступао са њим и са осталим заробљеницима веома коректно. Хранили су се за истим столом са газдином породицом, с тим да буду спремни , ако наиђе некаква контрола, да промене положај за трпезом. Женскиње - жене и девојке Немице, су се понашале крајње слободно. Окопава се кукуруз - оне за малу нужду само се мало рашире и заврше посао - ту на лицу места и пред младим људима странцима - без имало стида и пардона. Строго се поштовало радно време. Када се у селу звоном објави да је време ручку - посао се моментално прекида - без обзира у којој је фази. Примера ради, ако си подигао навиљак сена у плашћењу, спуштај виле без завршетка  и одлази на обедовање. Зими , када није имало шта да се друго ради, копали су свлачену земљу са дна  и колицима пребацивали на врх њива. Љубо је, свако јутро одвозио колима са коњима помужено млеко крава на некаву раскрсницу - сву количину. Тамо га је  чекало исто толико белих канти празних, а у њима следовање за тај дан - за породицу и раднике заробљенике - цео спектар млечних производа: јогурт, кисело млеко, бутер, итд. Није се догодило да нешто фали. Крава се разболи, зове се ветеринсрска служба и ако крава није више за гајење, одвозе је на кланицу, без пратње власника, коме фирма противредност уплаћује на рачун. Власник не губи време.

Тога 10. септембра 1944. године, почиње повлачење заробљеника са француске границе. Љубо успева да побегне из заробљеничке колоне. Али после 16 дана сакривања и бегања, Љубо буде ухваћен од стране цивилне полиције и послат у казнени логор, у коме је било око 140 кажњеника. Љубо а и остали кажњеници, потерани су на фронт код Меца - Луксембург на копање ровова и чишћење рушевина после бомбардовања. Неколико недеља радио је Љубо без хлеба. Многи Љубови другови изгинули су од граната и мина. Шест месеци Љубо је радио на копању ровова и расчишћавању рушевина. После 6. месеци, када је почела офанзива на Западном фронту, Немци су почедли да одступају, и са собпм су терали и заробљенике..Првога марта 1945.године су их потерали из Тријера према Рајни, ноћу је Љубо са још два ратна друга, успео  да се у путу сакрије, тако да је после подне 2. марта 1945. године дочекао да га , у Тријеру, ослободи  Трећа америчка армија..

После неколико дана Американци их пребаце у Француску. У Француској ступе у контакт са нашом Војном мисијом у Паризу, а затим и у Нансију и на позив наше Мисије да се врате у отаџбину, Љубо је одмах пристао.  Љуба пребаце у Париз, потом из Париза у Марсељ. Затим су били транспортовани бродом  у Италију, где су остали 10. дана. Потом из Италије бродом у Сплит ,где Љубо стиже 10. маја 1945. године Љубо је у Сплиту остао десетак дана, и 24. маја возом стиже у Чачак. Истога дана Љубо се јавио Команди Подручја у Чачку. Добио је месец дана одсуства, затим месец  дана је био у Команди подручја, а потом  отпуштен из војске  и коначно да је завршио своје војевање у Другом светском рату.

Љубо се вратио из заробљеништва у енглеској војној униформи и са 15. кошуља / читаво богатство/.

По повратку из заробљеништва, Љубо се прво запошљава у Бифеу КУД " Абрашевић" у Чачку као конобар, где ради од јуна до 1. октобра 1945. године. Потом се запошљава , од 1.октобра 1945. до 1. априла 1947. , као обичан радник у Фабрици кожа у Чачку.Од 1. априла 1947. године до 22. новембра 1948. године, ради као пословођа у угоститељском предузећу " Јелица" у Чачку. Од 22. новембра 1948 године, Љубо ради , као руководилац у Железничкој ресторацији у Чачку.

Љубо је радио потом у Угоститељком предузећу "Морава" у Чачку, као пословођа, у чувеној кафани у центру Чачкa, коју су популарно звали " Кореја".

На крају радне каријере запошљава се у велико чачанско трговинско предузеће "Партизан", као Шеф мензе, одакле одлази у пензију са пуним радним стажом од 40. година, без иједног дана боловања. 

Љубо / 17. 1. 1917 - 12.10.2003/ се оженио са мојом најстаријом сестром Миленом, рођеној Шолајић / 8.10.1922 - 5.5.2002 /, мислим да је то било 12. октобра 1946. године. Није нам импоновало што је био доста старији од сестре - 5 година, иначе добра партија - удаје се наша сестра домаћица за занатлију - њој је био циљ само да се не уда за сељака. Милена је и пре рата имала доста просаца из угледних сеоских кућа, али је на све начине хтела господскији живот. Много је морала да ради у кући родитеља, са бабом и дедом и са још петоро сестара и браће, укупно десеторо чељади. Велико имање, доста стоке, копање у позајмицама, мобе. Имали смо бар 10. грађевина у дворишту - три куће смо имали.

Свадба Милене и Љуба је била нешто најлепше што сам видео у своме веку. Леп сунчан октобарски дан, испод наше куће на благој падини велика ливада , а на ливаду стижу сватови - само сами фијакери - изгланцани - црни са гиздавим упрегнутим коњима. А у фијакерима само сама господа, сви у варошким оделима. Кумови су Ратко Николић, директор Фабрике кожа у Чачку и Благоје Васовић, радник исте фабрике, оба из Чачка. Венчање, мислим да је било у Чачанској цркви, јер још није био установљен грађански брак, али нисам сигуран у то. Ја сам , са балкона наше нове куће, испалио метак из мојег коњичког карабина, објављујући извођење и предају младе младожењи Љубу.

После венчања ручак за госте је приређен у нашем дворишту. Ред столова се протезао скрај на крај великог дворишта. Трпеза веома богата. Памтим, да смо колима отерали 27. прасади и јагњади, добијених закланих а непечених, те испекли у фуруни Николе Благојевића у суседству, а добијених печених је било доста. Неко нам је пар прасади печених - целих и  "здипио". Обичаји све по протоколу. Али, Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, зет из фамилије, какав је и обичај, почео да откида главе кокошкама . Ваљда да је био поднапит, па није знао кад да се заустави, многе кокошије главе је поодкидао. Тата је морао да интервенише, па се са  зетом Сретеном и споречкао.

Љубо и Милена прво су становали у кући Азањца код Чачанске болнице, а потом код кафане Цар Лазар код Симе Хаџића, трговца, све до уселења у своју кућу 1953. године. Стан им је био у центру града близу обе пијаце, па су земљаци из нашег села Кулиноваца, знали да врло често остављају канте, корпе, пањере, враћајући се са пијаца, а и да поседе и да се послуже кафом,, па чак и да нешто презалогаје.Ми из куће, врло често смо свраћали, ја поготову, ту смо се одмарали и врло често ручавали, а сестра Милена је била изузетна домаћица и кувар одличне гурманске хране.

Једне прилике, када сам у повратку из Крагујевца за Рашку, свратио у Чачак, то је било 1951. године, када сам био на војној вежби, као резервни официр, заболи ме уво па сам био у Војној болници у Крагујевцу на прегледу, у камиону који је саобраћао јер аутобуса није било, добијем дифтерију. Целу ноћ сам био у некој врсти агоније, лежао сам код Љуба и Милене, лекар је целе ноћи долазио а и сутрадан, а била је срећом недеља , и ударао ми инекције. Успео је да ме излечи, али ја нисам имао времена да одем до куће, морао сам одмах, да  као реконвалсцент , да се вратим у јединицу, иначе би свашта било са мном.

Од Љуба сам добио енглеску кратку војничку блузу - веома елегантну и несваѕкидашњу, у којој сам се шепурио, а давао ми је да носим и његов кожни дугачки капут - мантил, какав су носили још само удбаши./ Мање - више сви радници Фабрике кожа су имали по неки одевни предмет од коже, исфабриковане у њиховој фабрици/. 

Љубо је често носио пакете хране свастици Олги Шолајић, удатој Тодоровић / 1923 /, студенту шумарства у Београду, што их је моја и њена мајка Милева Шолајић /1900 - 1981 / спремала. 

Потом је Љубо био управник ресторана у центру Чачка, која се налазила на месту садашње палате " Партизан", која се популарно звала " Кореја". "Кореја" је имала сталну музику. У музичком саставу свирала је на хармоници једна прелепа девојка са кикама до пета и са огромним лепим очима. У њу је био заљубљен гимназијалац, исто тако много леп младић -  Никола Кузмановић /1929/, који је ударао у бубњеве - снашао се некако да буде ту близу лепотице - мој школски друг . Никола се касније са лепотицом и оженио, али се и развео.

Љубо је врло често мојој породици доносио коске - скроз неоглодане, које су остајале после скидања меса за справљање роштиља. Моји укућани су са тим костима кували прелепе чорбе. А и није се имало бог зна шта и јести у то време одмах после рата.

Последње радно место Љубово је Шеф мензе у великом трговачком предузећу / 1500 радника / " Партизан" у Чачку.

Љубо је навијао за чачански Борац - све утакмице на стадиону поред Мораве је посећивао - по било каквом времену, одлазио је и на утакмице Борчеве на гостовањима у другим градовима.

Љубо је био и страствен риболовац. Водио је и сву децу из фамилије, врло често, на Мораву на пецање.

Љубо је , међу првима у граду Чачку добио плац за изградњу индивидуалне куће за становање, у ул. Македонској бр.23. Од пројектанта из градске управе тражио је да му планирају и купатило, међутим смејали су му се. Какав клозет у кући, не долази у обзир. Он је то видео у Немачкој, па је рачунао да ће у граду доћи и до изградње водовода и канализације. Наравно, у дворишту је побијена пумпа. У кућу се уселио 1953. године.

Моја породица - супруга Емилија и Ја - Јован Шолајић, иначе шурак Љубов, становали смо у Љубовој кући - у једној соби - од моје женидбе 17.01.1954 до 31.8.1955 када смо се преселили са станом и послом у Овчар Бању.

Љубо је слободно време и време у пензији, проводио у викендици и на плацу добијеног од  оца Милениног Иванка / 23. ара/, у селу Кулиновцима покрај Чачка.. Помагао је сваке прилике у обради земљишта тасту Иванку. Једне прилике је вукао дрљачу уместо упрегнуте стоке, јер се није имало - одмах после рата.

Љубу је мајка умрла у Ужицу, где је живела са једним од синова из другог или трећег брака, веома стара - имала је око 90. година. Није боловала. Лекар који је дошао у кућу и констатовао је смрт, тражио је од укућана њену здравствену књижицу. Међутим, укућани су одговорили да она нема здравствену књижицу. На то ће лекар - је  ли умрла некада била болесна - одговорили су да никада није била код лекара. На крају, на то ће лекар, па морала је да иде бар ког зубног лекара - одговорили су да она има све зубе. Лекар је остао запрепашћен.

Љубо и Милена изродили су два сина : Мирослава - Микицу / 1947/, металостругара ТРЗ - а у Чачку у пензији и Предрага - Бебета / 1948 /, ауто-лимара ТРЗ - а у Чачку у пензији. Имају и 4- ро унучади и троје праунучади..

Љубо је умро 12. октобра 2003. године у 87 - ој години живота. Љубу је у Београду у некаквој клиници установљен рак на плућима - вероватно бенигни и то око 20. година пре смрти. Љубо није никада пушио.

Забележио по сећању и из својих Забелешки за дан - 12. октобар 2003. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 26. јануара 2011.године.