Categories
My Links
Генерална

« ТВ ПИНК Београд. Говор спикера рафални - са гутањем задњег слога или речи, тон лош, као и ост. | Галеника и Мин.економије. Зашто кутије лекова и упутства само на латиници и зашто се неки лек.увозе.? »

Шолајић Емилија, рођ.Рацковић. Сакрила сам САШУ од прогонитеља - ратне 1944.године
jovansolajic | 27 Фебруар, 2012 14:55

САКРИЛА САМ С А Ш У ОД ПРОГОНИТЕЉА - РАТНЕ 1944. ГОДИНЕ.

Саша је живео у кући родитеља, у једној од већих кућа, на брежуљку изнад железничких зграда у станици у Брђанима , на узаној прузи Београд - Чачак- Сарајево, удаљеном од Чачка према Горњем Милановцу око 9. км.

Емилија Рацковић / 1932/, касније удата за Јована Шолајића, писца ових редова, прича - како је спасила Сашу сигурне зле ратне коби у касно лето или почетком јесени 1944. године.

"Сашу сам познавала , из виђења, од раније. Моја породица је живела у једној од државних зграда, од 1942 до 1945 . године. Тата Душан Рацковић / 1904 - 1969/ је био чиновник железнице , радио је као десетар пруге, мама Ковиљка / 1912 - 1975/ је домаћица и са нама и три моје млађе сестре: Бранка / 1935/, Вера / 1936 - 2003/ и Дринка / 1939 - 1952/.

Саша је знао да се одмах створи код наше зграде када угледа моју сестру од стрица Драгославу - Драгицу Рацковић /1922 - ?/, из Љубића, или другом приликом, и сестру од тетке Јелу Стефановић/1923 - ?/, које су нас често посећивале. Волеле су да нам долазе у госте, био им је то један од видова изласка из куће. Саша је знао да са њима стоји и води некакве разговоре. А, мене је моја мајка Ковиљка, обавезно, задуживала, да се као нечега играм у њиховој близини и да пазим да тата Душан не наиђе и да их види у разговору. Тата Душан је био веома строгих моралних начела, али поштен и правичан и осећајан, али и прави војник. Саша је био лепо обучен, носио је грађанско одело, био је свршени матурант или студент.

Једнога дана, било је то крајем лета или почетком јесени ратне 1944. године, негде пред долазак Руса, у по бела дана, била сам у дворишту, Саша је преко пруге улетео у двориште - каже ми да га јуре и да га склоним у кућу - да га сакријем. Била сам сама у кући, мама и три сестре биле су негде у комшилуку, а тата је био на послу. Рекла сам Саши да не могу да га сакријем у кућу - не смем. И добро сам урадила. Поред куће имали смо отворену шупу за дрва за огрев и ту се налазила једна велика каца. Саши кажем да ускочи у кацу, ту су се нашле неке старудије од крпа, ја их пребацим преко каце. Утом, истог часа, у двориште упадају бар десетина наоружаних људи са упереним пушкама. Питају ме: да ли је се неки човек овде сакрио, ја слажем и кажем да никога нисам видела. Они, потом, мене потерају испред себе у сва оделења куће , претраже све ормане, испод кревета, затим испод стрехе. Завирују око дрва и у кацу. Један од њих каже: колика је ова каца у њу може да се сакрије бар десет људи. Срећом нису много загледали у кацу. Одоше они, потом и Саша се искобеља из каце и оде негде. Никада га више нисам видела, нисам сазнала шта је са њим било, нити ми је остало у памети - која га је то војска јурила. Једно само знам да нису били са брадама.

Нисам о овоме причала било коме, па ни укућанима ни тада нити било када касније - да ли због тога што сам направила огромну грешку - сакривајући бегунца у ратним условима - што је било равно самоубиству. Кућу сам могла да уништим. Била сам и дете / 12. година/, па нисам била свесна шта чиним нити сам имала страх. Жао ми је сада, што нисам о овоме причала мами и тати, они би ми рекли о идентитету Саше и његовој судбуни, поготову, ако је мој , ипак,непромишљени потез био пресудан у животу Саше. Можда је убрзо и страдао, упротивном, вероватно би ме потражио да ме види. Или је , у питању индиферентност - јер је у рату свакоме живот висио о концу свакога дана.

Ово ми је испричала моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, дана 27.фебруара 2012. године.

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме