---

Милутин Шолајић, зв. Луле, из Чачка умро је у Чачанској болници 17. априла 1998. године. Милутин  се родио 12.новембра 1925. године и  најстарији је син Иванка / 10.5.1899 - 1.4. 1974/  и Милеве Шолајић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, из села Кулиноваца код Чачка..

Мајка Милутинова Милева је ћерка Живка Вујовића из Граба из Драгачева / 1871 - 1943/ и Катарине, рођене Милутиновић, из Тијања из Драгачева.

Рађање Милутиново је прослављено уз прангије и велико весеље.. Родитељи Иванко и Милева пре Милутина добили су ћерке: Милену / 8.10.1922 - 5.5.2002 / и Олгу  /18.9.1923/, па радовању није било краја. Деда Благоје / 1861 - 1942/ истерао је из подрума сву бурад са ракијом и вином у двориште. Седам дана комшије и родбина и она из далека су се гостили и веселили у дворишту куће Шолајића. Није мала ствар родио се наследник, обезбеђено је трајање домаћинства, јер на мушкоме роду се то остваривало. Деда Благоје  је имао , поред одраслих и удатих 5 ћерки и сина Сава који је млад умро / 1889 - 1910/ јединог наследника Иванка. Тако се лоза наставља - Благоје - Иванко - Милутин. Деда Благоје је био велики домаћин, имао је имање од 7 - 8 ХА, па је веома било битно да се роди мушко и да има ко да настави лозу.

Милутин - Луле био је за оне прилике изузетно мажен и пажен. Израстао је у високог  танковијастог и лепог младића.

После завршене основне школе родитељи су дали Милутина на изучавање трговачког заната, код познатог чачанског трговца извозника Јована Стојиљковића, са којима су били у присним односима. Одлучили су: да најмлађи син Видосав  / 1932/ остане на имању и да се бави земљорадњом а старији Јован и Милутин да заврше некаве школе и да оду са имања. Бити шегрт , пре рата, није било лако. Милутин је морао да порани свакога дана - што би се рекло - пре зоре и белога дана- да - као прво да сву обућу / 6 - ро чељади/ очисти, намаже ималином и да изгланца, затим да преко целога дана буде потрчко за све и свашта. Мало шта је од времена остајало да се бави откупом сира, кајмака, малина итд. који је трговац Јован извозио.Колико је се бавио овим занатом заборавио сам. Углавном, шегртовање за трговца је прекинуо, вративши се на земљорадничке послове на имању.

Милутин је показивао велико интересовае за занатима. У првом комшилуку имали смо двојицу занатлија: брат од стрица Јеврем Шолајић /1907 - 1943/, био је столар   и Јован Косорић, први комшија био је метало - стругар и обојица су радили у ВТЗ у Чачку. Отац Иванко је био битку да некако Милутина да да учи неки од металских заната у Војно техничком заводу у Чачку. Много је то тешко ишло. Тата је се ипак  снашао, неко му је ту помогао. Тата је испекао јагње на ражњу, позвао неке из ВТЗ почастио их са печењем и оним што уз то иде. и Милутина упише на занат. Приме Милутина да изучава браварски занат негде пред рат - да ли 1939 , или 1940. године и то не знам.

Милутин добије пропусницу  са пуно потписа руководилаца Завода, а главни потпис је био некаквог пуковника - начелника општих послова Завода. Управник Завода је тада био Игњат Кирхнер, бригадни генерал, инвалид из Првог светског рата. Генерал Кихнер је по оцу Немац, а по мајци Србин, пребегао из аустријске у српску војску, командовао је чувеним Сремским одредом у одбрани Београда 1915. године. За време Другог светског рата је одбио понуду окупаторских власти да се активира и да ради за Немачку оружану силу..

Практична обука је трајала свих 6. радних дана у недељи и то по 8. часова. У школу ученика ишло се у вечерњим часовима. Шегрт је радио уз некога калфу или мајстора. Морао је да зна шта тражи мајстор од алата или шта и како треба да придржи алат или материјал за обраду. Упротивном, сваки час је шегрт могао да добије шамарчину од мајстора, или грдњу у бољем случају. Било је и глупих и неспретних шегрта, по којима су сваки час пљуштале шамарчине.

Војска, односно ВТЗ - Чачак, добро је плаћао раднике и шегрте. Поменути Јован Косорић, као калфа метало - стругар, пред рат је имао плату од 60.- динара дневно, а мој брат Милутин, као шегрт прве године заната добијао је плату - или како се то звало 10.- динара на дан. Колике су то паре биле, може се сагледати, ако је у то време копачка надница - за рад од јутра до сутра - била 8. динара, а косачка 12.- динара.

Мој отац је био земљорадник средњег имовног стања - по класификацији тадашњих пореских власти, али је до динара ипак тешко долазио - динар је био велики као кућа. Те, када Милутин прими месечне принадлежности од ВТЗ у износу од 250.- или 260.- динара, у кући настаје  велико расположење, решавају се неки акутни новчани проблеми, или се купују основне потребштине - зејтин, шећера веома мало на фишек или пола килограма, гас за лампу, или се бакалину плаћају обавезе за преузету робу  у току месеца, плаћа се заостали порез, или се нешто ипак купи од одеће и обуће. Шегртска плата је била равна 260 литара шљивовице, или 260 кгр пшенице, јер цена ових производа на велико је била  1.- динар. Мора се признати веома солидна. Учиш занат и добијеш више новца него ли да си радио у надници у пољу.

Милутин прекида са изучавањем заната у  ВТЗ Чачак, даном капитулације Југословенске војске - око 18. априла 1941. године, када и ВТЗ престаје са радом.

Године 1941, одмах по окупацији земље, у Чачак је дошао  неки Ђурковић са породицом, избеглица из Бања Луке. Отворио је Фабрику кожа у напуштеном млину Павла Брушије из Чачка, на Атеничкој реци. Милутин се запошљава у Фабрици кожа - ради на свим опрерацијама и свим машинама за производњу свих врста кожа. Поред њега, у Кожару се запошљавају  и доста комшија сличних година Милутинових. између осталих Милан Радосављевић, Миле Марковић, Богомир Васојевић,  Бато Дашић, Јепур и други. У Кожари ради све време, са извесним прекидима, до одласка на редовно одсужење војног рока - 1946. године. Кожара је за време рата радила за немачку окупациону силу и за четнике, у време Ужичке републике за партизане и четнике, после рата за партизане - за фронт. Ни један радник Кожаре није мобилсан приликом опште мобилизације у децембру месецу 1944. године - када су војне власти мобилисале годишта 1918 - 1927. Овим радницима, који су то тражили, време од 3. децембра 1944. до 15.5.1945.  године је признато као учешће у НОБ -у- у двоструком трајању.

Радници кожаре знали су и да подкрадају фабрику за време рата. Знали су да целе коже обавију око тела  - толико спретно, да их контрола на изласку из фабрике није могла открити. Од ових кожа правили су себи обућу - баканџе, нарочито је било ШИК да се од телећих кожа праве кожне апликације на лактовима рукава, затим на туру и коленима панталона, кожне јакне и сл. Милутин је себи направио одличне баканџе. Међутим, мало их је носио. Наиђоше неки четници из одреда Боже Јаворца при одступању са Краљева, беше то у новембру или децембру месецу 1941 године , видеше лепе жуте нове баканџе на ногама Милутиновим, и на басамацима на улазу у нову кућу, наредише му да се изује.

У пролеће или лето 1944 године, четници мобилишу српске младиће ради спречавања продора партизанских јединица из Босне у Србију. Мобилишу и Милутина, иако је имао тек навршених 18 година.Без обуке и без униформе, у сељачком оделу, његову јединицу пут је водио до саме границе са Црном Гором. Мама Милева, тада стара 44. године, са још неким мајкама из нашега краја, крене у непознато да пронађе сина Милутина, да види како је и да ли је жив и здрав, понела му је преобуку, јер су прошли и месеци како су га мобилисали, и нешто хране. Мајка Милева ишла је преко брда и планина, стотине километара и пронађе сина Милутина , негде близу  Црне Горе, здравог и живог. Што су ти мајке. Каква жеља, какав нагон, да у опасним временима кроз шуме и беспућа траже своју децу - бринући се.

Милутин учествује у битци на Јеловој Гори, планини између Ужица и Ваљева, у лето 1944 године, у некој од четничких јединица. Причао нам је  да је било страховито. Његова јединица је била у судару са партизанима Шесте личке пролетерске дивизије. Страховита артиљеријска припрема ове дивизије, ровала је сваки педаљ, страшна грмљавина топова и минобацача. Каже, толико смо били беспомоћни - слабо обучени, слабо наоружани,  изгледали смо јадно.

У току заузимања положаја сретне нашег ујака Гојка Вујовића /1916/, из Граба из Драгачева, који је био интедант неке четничке бригаде, те Милутину да некакве опанке, јер су понете од куће биле скроз пропале.

Милутин реши да се онеспособи - да се рани - да би се склонио из тог пакла. У највећем јеку борбе, из своје пушке опали метак у своју шаку, уз придржавање некаквих правила - правила на које га је неки саборац упутио - да се не би на рани приметили барутни гасови - јер би то било сумњиво и била би то смртна пресуда себи.

Милутин је пребачен у Ваљевску болницу. У болничкој соби само рањеници четници из борби на Јеловој Гори. Било је ту четника голобрадих -мобилисаних и оних правих са брадама. Не би кратко - неки дан после, упадају партизани са упереним пушкама и аутоматима. Пуцају у сваког рањеника који је носио браду - све су их побили ту поред нас. Нама голобрадима рекоше, да кад прездравимо да можемо добровољно да ступимо у њихове редове. или ако нећемо да идемо својим кућама. Ја се одлучих, рана још није била преболела, да идем кући. Много сам страхота до тада видео. Кренем кући из Ваљева за Чачак, пешке преко брда и долина, имао сам неки бонитет јер сам рањеник и то рањеник четник - а крајеви које сам пролазио били су под контролом четника. Кући дође, лежао је у посебној малој спаваћој соби нове куће. Мама и сестре су га мазиле и пазиле. Одмах га је посетио Драгољуб Бугарчић, из даљег комшилука, који је припадао четничком покрету. Сећам се да је Милутину пружио руку и да му је честитао ране са: "Нека су ти срећне ране, јуначе".

После неколико дана, Милутин је наставио да ради у фабрици кожа, у којој је остао све до регрутовања  и до одласка на редовно служење кадровског рока у септембру 1946. године.

Милутин и Ја били смо сво време и по завршетку рата под оружјем: Спавали смо на једном кревету у предсобљу нове куће - са оружјем у рукама - са ремницима пушака обмотаних око руке - Милутин са немачком пушком са накривљеном ручицом затварача, Ја са коњичким карабином Војске Краљевине Југославије, пушке са метком у цеви и откочене. Морало се , јер су шуме биле пуне одметника. Милутин је имао 20. година, Ја 15. година.

Милутин је служио кадар у Титовој гарди - био је везиста у противавионској артиљерији, у Београду на Топчидеру. Служио је кадар од септембра 1946. до децембра 1949. године, пуних 39. месеци. Гарда се служила 3. године. Служење војске му је продужено - као и свима- због Тршћанске кризе.

Шта издвојити од испричаних догодовштина из Гарде:

1. Сви гардисти су били чланови КПЈ. Командир вода је био по чину мајор и носилац је Партизанске споменице 1941. године.

2. Милутин је био на осматрачници Белога двора годину дана. Знали су гардисти да са осматрачнице дурбином и другим оптичким справама да у удаљеним крајевима парка пронађу велики пикавац и да потом са  по једним цугом га попуше. У сећању остала му је : Титова лакоћа са којом је узјахивао коња. Нико му није био раван, и ако је међу њима било и официра два пута млађих од њега. 

3. Милутин је био на Брионима 6. месеци 1949. године. Отпутовали су на Брионе и тако се вратили у Београд, на специјалним композицијама возова - испред и позади, а у средини три плава воза - са све пуном бојевом готовошћу на противавионским топовима. А, од Београда до Пуле, са обе стране пруге, војник до војника - како би се рекло у жаргону - обезбеђење како се само могло замислити. На Брионима много егзотичних животња и бункери / италијански/ са све обалским топовима. У држави није се знало за постојање Бриона. Тек, неку годину касније, када је обнаредовано да постоји резиденција на Брионима, Милутин нам је о овоме причао и тек тада смо сазнали због чега нисмо могли да га посећујемо у Београду.

4. Милутин - Луле је , врло често - кад год је добијао излазницу за у град, посећивао нашу стрину Олгу Шолајић, која је становала у улици Славујев венац код Новог гробља. Стрина Олга је дочекивала Лула како се само пожелети може, са обавезним богатим ручком и увек му је знала да да по 500.- динара. Стрина је много волела свога мужа Милоша, који је млад умро на дан ослобођења Београда 1946. године, па је то показивала у свим приликама према мужевљевој фамилији Шолајића.

По повратку из војске, Милутин се запослио у војно предузеће "Боба Милетић" у Чачку, бивши Војно - технички завод, у коме је пред рад изучавао занат. Завршио је занат за машин - бравара, похађајући специјални курс за оспосабљавање занатских кадрова. Добио је радно место калионичара и био је главни калионичар у калионици све до одласка у пензију. Специјалност калионичара је изучио поред немачког инжењера - специјалисте за термичку обраду метала Клозе Георга, пристиглог из Источног Берлина - једног од њих дванесторице - сви инжењери разних струка и сви из Берлина. Интересантно је, да је инг. Клозе Георг у време Првог светског рата, једно време био стациониран у Млину Павла Брушије на Атеничкој реци код Чачка, у нашем комшилуку. Становао је у једној од државних зграда преко пута касарне 10 - ог пешадијског пука, близу предузећа. Живео је са женом, волео је добро да попије - нарочито нашу шљивовицу. Натуцао је српски да говори. Толико се њему свидела Србија и народ , да је се месецима одупирао да се врати у Немачку - после истека уговора о помоћи нашој земљи.А, мој брат Милутин научио је занат калионичара како се само пожелети може.

Војно предузеће " Боба Милетић" је ликвидирано крајем 1952 и почетком 1953. године, а од њега су створена три предузећа: Технички ремонтни завод, ЦЕР и Фабрика резног алата. Милутин је , наставио да ради у Техничко ремонтном заводу Чачак,  на истом радном месту, на радном месту главног калионичара у Калионици, Машинског погона - у истој хали. 

Милутин је био и новатор. У ТРЗ - у Чачак, решио је проблем термичке обраде израде " Палчева" за гусенице свих типова тенкова. Пре његовог изума, нови палчеви су пуцали у огромном проценту. Изумео је и термичку обраду Носача тромблонских мина за пушку, које су показивале шкарт и преко 80% у војној фабрици где су предходно израђивани. За оба изума добио је прописане награде, а оба патента је патентирао у Савезном заводу за патенте.

Милутин је имао у своме дворишту на очевини малу радионицу. Бастало му је да од метала направи шта замисли. Када је отишао у пензију,, нпр. израђивао је ножеве за Фабрику чипса у Чачку - од увезеног челика - директан увоз на његово име из иностранства. Фабрика, из неких разлога, није могла да их увози. а, његови ножеви су били бољи од увозних.

Милутин је био дугогодишњи активиста у М.З. села Кулиноваца и у суседној Атеници. Наше село Кулиновци, које сада већим делом је урбанизирано и припада градском атару, је добило, међу првим приградским и сеоским заједницама : градску јавну расвету, телефон, градски водовод и канализацију, асфалтиране улице и  сокаке, изношење смећа, обданиште, па и капелу на гробљу  - која је једна од ретких на гробљима Чачка и околине, што је добрим делом и његова заслуга..

Милутин се оженио 1950. године са Грозданом /1928/ Нешовић, из комшилука, ћерком Данице и Светолика Нешовића, из Кулиноваца, сеоском шнајдерком - занат је изучила од своје мајке. Гроздана је још као девојчица била изузетно лепа црнка и он је се био лудо заљубио у њу још док је била такорећи дете. Знао је Милутин због Гроздане и да буде веома храбар. На једном прелу за време рата, усред поноћи, да би оставио добар утисак на Гроздану, на предлог једног од присутних - ко сме да оде на Кулиновачко гробље и да ишчупа једну крстачу да је донесе и да је потом врати на исто место. Нико од присутних мушкараца, било је и старијих није се пријавио, изузев Милутина. Отишао је на гробље по мркломе мраку, а било је опасно и из безбедносних разлога, а много је било прича на тим прелима и о вампирима и слично и донео и потом на исто место вратио крстачу са неког тазе гроба - а имао је тада око 17 година, а Гроздана 14. година. Били су изузетно леп брачни пар. Изродили су троје деце : Светлану / 1951/, метало- глодача, Биљану / 1953 / економског техничара и Драгана / 1958/, економског техничара. Имају и четворо унука од обе ћерке : Марка и Бранка Милошевића пореклом из Риђага и Парменца код Чачка и Милоша и Владимра Радмилца, пореклом из Остре код Чачка.

Милутин је боловао две - три године и умро је у Чачанској болници 17. априла 1998. године. Нешто са главом није било у реду, ваљда некаква склероза, вероватно су то последице рада у калионици - где су велика испаравања гасова код термичке обраде метала. Док је радио био је у првој категорији радних места штетних по здравље. А, био је јаке физичке конституције.

Милутин је остао веран комунистичким идеалима до смрти.

Милутин је сахрањен 19. априла 1998. године на Кулиновачком гробљу, уз присуство огромног броја фамилије и осталих грађана. Сахрана атеистичка, са говорима и музиком Абрашевића из Чачка, без послужења.

Записао по сећању, дана 24. августа 2011. године.

Јован Шолајић, Чачак