БЕГ ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА 1915. ГОДИНЕ

На самом крају 1915. године, Српска војска је, под налетом веома јаких непријатељских снага, одступала према Албанији. Народ је био веома уплашен доласком окупације. У народу се много причало каква зверства је починила аустро-угарска војска 1914. године у Мачви. Побили су и повешали бројно цивилно становништво- жене, старце и децу

У мојој најужој породици , у селу Кулиновцима на домаку Чачка, живела су и три мушкарца, који нису били мобилисани .По њиховој процени, а не само њих , већ су тако поступили мање- више сви, нису смели да дочекају окупаторе код куће. У кући су живели : деда Благоје стар 56 година, био је стар за војску, отац Иванко, стар 16 година /1899/, био је млад за војску, и течо Илија Пајић, домазет , инвалид из српско- турског рата 1912 године, у Кумановској бици за ослобођење Јужне Србије, данашње Македоније.

Тако, сва тројица крену у одступање заједно са Српском војском према Албанији. Негде на Косову сва тројица буду заробљени, са још хиљадама војника и цивила. Аустро-угарски војници су их, по зими и лапавици, спроводили са Косова Ибарском клисуром за Београд и даље за Мађарску.По осам у врсти а колона непрегледна, са страна аустро-угарски војници на коњима са упереним и репетираним пушкама. Када се неком јаднику заглаве опанци у блату и закочи кретање непрегледног ешалона, такав бива убијан истовремено без опомене. А они који су ишли иза морали су да беспрекорно прескачу убијене, јер би и сами страдали ако би дошло до поремећаја у кретању колоне. Данима су ишли, по изузетно неповољном времену и гладни и жедни и тако стигну у Београд, у некакав велики простор, на предах, десетину хиљада њих.

Мој отац , стар само 16. година донесе одлуку да покушају да побегну из заробљеништва. Преко дана, тражећи да обави нужду,добро је осмотрио положај стражарница и кретање стражара . Када је пала ноћ, сва тројица крену у бег, ризикујући да буду побијени, ако би били откривени. Нашли су рупу између стражарских места. Крену кући за Чачак, преко брда и планина и то само ноћу, плашећи се да их не открију, и здраво стигну кући без икаквих последица.

Иначе, у истој колони, били су и Светолик Нешовић, из Кулиноваца, отац Гроздане, супруге најстаријег Иванковог сина Милутина и Добривоје Весовић, из Мрчајеваца отац Ружице супруге најмлађег Иванковог сина Видосава, исто младих за пушку, рођених 1897 или 1898 год. Они су до краја рата били у логору у Мађарској, и вратили се кући, у коме је од глади и болештина умрло преко 14500 српских заробљеника.

У колони је био и Радомир- Бабо Јањић из Атенице /1885/. Он је успео да побегне из колоне негде у Ибарској клисури.

Ово ми је исоричао отац Иванко у марту месецу 1974. године.

Јован Иванков Шолајић, Чачак