ДУВАН САМ ОСТАВИО 23. МАЈА 1963. ГОДИНЕ.

Тог, 23. маја 1963. године, седео сам у својој канцеларији и разговарао са својим службеником Живадином - Жиком Милићем, беше тешка оморина, кашљуцамо и пушимо. Жико предложи да оставимо цигарете. Ја одмах прихватим, поготову што ми је и предложио наш лекар Др. Константин - Коста Петковић, обзиром да сам имао некакву аритмију или нешто слично на срцу.

Сутра ујутру, зовнем ја Жика у канцеларију и питам како је било. Жика каже - издржао сам некако до поноћи, после више нисам могао. Обишао сам све кафане док нисам нашао да купим цигарете. После сам се слатко напушио - каже ми. А ја њему, ја издржах. И никада нисам повукао дим до дана данашњег.

Како сам се одвикао пушења. У џеповима панталона , месецима и ко зна колико времена, носио сам начете кутије. нишку зелену дрину и браон кутију скопског вардара.Нисам узимао никакве бомбоне - једноставно сам пркосио себи. Свима сам говорио да нисам оставио пушење већ да то покушавам - тако сам говорио бар десет година.Нисам избегавао друштво пушача, нити сам захтевао да у мојој канцеларији не пуше.

Почео сам да пућкам још 1941. године, у 12- ој години / 1929 /, наравно кријући од родитеља и од деде..

У време окупирања Југславије од стране немачких трупа 1941. године, у кућу - у селу Кулиновцима - селу покрај Чачка, у госте стигао нам је стриц Милош Шолајић, иначе рођени Београђанин, који је избегао заробљавање , а био је на фронту негде код Ниша. Решио и дошао у кућу у којој никада није био, из које је његов отац, у 19 веку кренуо за Београд - трбухом за крухом. Стриц Милош је носио господско одело, са два три кофера је стигао и пушио је веома скупоцене цигарете Ибар, које су коштале 8. динара, а копачка надница је била 10.- динара. Стриц је пушио много, бацао је велике пикавце. И ми деца, хајде да се опробамо, да видимо у чему овај човек ужива. И тако и ја сам мало - мало пућкао пикавце.

Потом, за време рата, по наређењу окупаторских власти, гајили смо дуван, на отприлике 10 - 15 ари земљишта. И ако је било строго забрањено, део дувана и то по правилу најбољег, узимали смо за своје потребе и продају илегално. Ја сам се био извештио да одлично сечем дуван обичним, али веома оштрим кухињским ножем. Паковао сам тај дуван у пакетиће, комплетирао са цигаретпаширом који је разно - разним каналима стизао из Фијуме / Ријеке / и продавао сељанима. И, наравно пушио сам и цигарете од овог дувана. Цигарете сам правио веома спретно, а имао сам и табакеру, која аутоматски када се затвори, избацује цигарету лепо савијену и готову за паљење.

Када сам пошао у четврти разред гимназије - 1943. године, већ сам постао прави пушач. Знао сам да купим и по неку кутију Златне арде од Бугарских војника - иначе то су биле одличне цигарете.

Када сам био у партизанима , ми пушачи добијали смо - када их је било - по десет цигарета дневно по имену Партизан, паковане у кутије од 100. комада. Биле су слатке, јер су у себи имале бром, који је гасио потребу за сексом. У партизанима, једном ме је посетио отац Иванко. Дао ми је кутију цигарета и рекао да, ако ми некада буде тешко, да запалим цигарету - не знајуће да ја већ пушим.

Био сам страствен пушач - пушио сам обично по две кутије цигарета дневно. Пушио сам двадест година, а ево већ има пуних 47. година како не пушим. Потребна је само чврста воља.

Забележио по сећању, дана 1. новембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.