Categories
My Links
Генерална

« Министарство просвете републике Србије - За министра - Прослава Светог Саве и муфтија Зукорлић | Осијек - Некад се звао и Осек - Да ли знате нешто о томе ? »

Симеуновић Љубомир - Љубо / 1917 - Дебеља - Нова Варош - 2003 - Чачак/
jovansolajic | 26 Јануар, 2011 13:16

СИМЕУНОВИЋ ЉУБОМИР - ЉУБО / 1917 - ДЕБЕЉА - НОВА ВАРОШ - 2003 - ЧАЧАК/ 

Љубомир - Љубо Симеуновић / 1917 - 2003 /, угоститељски радник из Чачка, рођен је у Дебељи, општина Божетић, срез  Нова Варош - 17. јануара 1917. године. Оца није запамтио, јер му је погинуо у Првом светском рату. Мајка му се преудала.

Као дете палог борца добио је стипендију - пензију за све време школовања.Основну школу завршио је у Јасенову од 1926 - 1930. године.Опанчарски занат је завршио за 2. године, од 1930 - 1932. године у Чачку.Као опанчар радио је код Станимира Луковића, све до 31. децембра 1936. године. Све време - учења заната и рада као опанчар становао је код  поменутог Станимира, који је живео у гробљанској кући - на самом гробљу - , кога је звао чича а његову жену стрина, а у каквом су сродству били заборавио сам. Чича и стрина су имали доста женске деце, а Љубо је ,  поред школе и посла опанчара,  помагао око одгајања деце чичине.

Занатску школу завршио је у Чачку 1935. године.

Од 1. јануара до 25. маја 1937 ради код Милије Грбовића, кафеџије из Чачка, као точиоц пића.Од 1. јуна  1937. до 13. јануара 1939. године ради код М.Димитријевића у Железничкој ресторацији у Чачку, као угоститељски радник.

Љубо служи војни кадар од 14. јануара 1939. године до 17. октобра 1940. године у чети за везу Боке которске, као изузетан војник добио је чин каплара.

По повратку са одслужења војног кадра поново ступа на рад код М.Димитријевића, где ради до почетка рата , односно до 7. априла 1941. године.По позиву стиже у исту јединицу у Боку которску 10. априла 1941. године, где остаје све до капитулације Југославије 16. априла 1941. године.Капитулацију Југославије дочекао је у Дубровнику, где бива заробљен од усташа и Италијана 17. априла 1941. године. Успева да побегне из заробљеништва - крене пешке и стигне у Сарајево, где га поново заробљавају - овога пута Немци.

Као заробљеник спроведен  је у Немачку у Лагер XII Офлаг Тријер. После месец дана карантина распоређен је да ради у село код једног пољопривредника - као земљорадник - јер им није био од веће користи као опанчар или угоститељски радник. У радној команди , односно на раду у селу , остао је до 10. септембра 1944. године.

Немци су све заробљенике - војнике ангажовали у својим струкама да раде у фабрикама, а земљораднике да раде на имањима немачких сељака. Као опанчар Љубо није могао да ради свој посао, јер Немци нису ни знали шта су то опанци, па се пријавио да је земљорадник. Све време рата радио је код неког Немца на селу, чији су мушки чланови били негде на фронтовима.

Немац - власник је поступао са њим и са осталим заробљеницима веома коректно. Хранили су се за истим столом са газдином породицом, с тим да буду спремни , ако наиђе некаква контрола, да промене положај за трпезом. Женскиње - жене и девојке Немице, су се понашале крајње слободно. Окопава се кукуруз - оне за малу нужду само се мало рашире и заврше посао - ту на лицу места и пред младим људима странцима - без имало стида и пардона. Строго се поштовало радно време. Када се у селу звоном објави да је време ручку - посао се моментално прекида - без обзира у којој је фази. Примера ради, ако си подигао навиљак сена у плашћењу, спуштај виле без завршетка  и одлази на обедовање. Зими , када није имало шта да се друго ради, копали су свлачену земљу са дна  и колицима пребацивали на врх њива. Љубо је, свако јутро одвозио колима са коњима помужено млеко крава на некаву раскрсницу - сву количину. Тамо га је  чекало исто толико белих канти празних, а у њима следовање за тај дан - за породицу и раднике заробљенике - цео спектар млечних производа: јогурт, кисело млеко, бутер, итд. Није се догодило да нешто фали. Крава се разболи, зове се ветеринсрска служба и ако крава није више за гајење, одвозе је на кланицу, без пратње власника, коме фирма противредност уплаћује на рачун. Власник не губи време.

Тога 10. септембра 1944. године, почиње повлачење заробљеника са француске границе. Љубо успева да побегне из заробљеничке колоне. Али после 16 дана сакривања и бегања, Љубо буде ухваћен од стране цивилне полиције и послат у казнени логор, у коме је било око 140 кажњеника. Љубо а и остали кажњеници, потерани су на фронт код Меца - Луксембург на копање ровова и чишћење рушевина после бомбардовања. Неколико недеља радио је Љубо без хлеба. Многи Љубови другови изгинули су од граната и мина. Шест месеци Љубо је радио на копању ровова и расчишћавању рушевина. После 6. месеци, када је почела офанзива на Западном фронту, Немци су почедли да одступају, и са собпм су терали и заробљенике..Првога марта 1945.године су их потерали из Тријера према Рајни, ноћу је Љубо са још два ратна друга, успео  да се у путу сакрије, тако да је после подне 2. марта 1945. године дочекао да га , у Тријеру, ослободи  Трећа америчка армија..

После неколико дана Американци их пребаце у Француску. У Француској ступе у контакт са нашом Војном мисијом у Паризу, а затим и у Нансију и на позив наше Мисије да се врате у отаџбину, Љубо је одмах пристао.  Љуба пребаце у Париз, потом из Париза у Марсељ. Затим су били транспортовани бродом  у Италију, где су остали 10. дана. Потом из Италије бродом у Сплит ,где Љубо стиже 10. маја 1945. године Љубо је у Сплиту остао десетак дана, и 24. маја возом стиже у Чачак. Истога дана Љубо се јавио Команди Подручја у Чачку. Добио је месец дана одсуства, затим месец  дана је био у Команди подручја, а потом  отпуштен из војске  и коначно да је завршио своје војевање у Другом светском рату.

Љубо се вратио из заробљеништва у енглеској војној униформи и са 15. кошуља / читаво богатство/.

По повратку из заробљеништва, Љубо се прво запошљава у Бифеу КУД " Абрашевић" у Чачку као конобар, где ради од јуна до 1. октобра 1945. године. Потом се запошљава , од 1.октобра 1945. до 1. априла 1947. , као обичан радник у Фабрици кожа у Чачку.Од 1. априла 1947. године до 22. новембра 1948. године, ради као пословођа у угоститељском предузећу " Јелица" у Чачку. Од 22. новембра 1948 године, Љубо ради , као руководилац у Железничкој ресторацији у Чачку.

Љубо је радио потом у Угоститељком предузећу "Морава" у Чачку, као пословођа, у чувеној кафани у центру Чачкa, коју су популарно звали " Кореја".

На крају радне каријере запошљава се у велико чачанско трговинско предузеће "Партизан", као Шеф мензе, одакле одлази у пензију са пуним радним стажом од 40. година, без иједног дана боловања. 

Љубо / 17. 1. 1917 - 12.10.2003/ се оженио са мојом најстаријом сестром Миленом, рођеној Шолајић / 8.10.1922 - 5.5.2002 /, мислим да је то било 12. октобра 1946. године. Није нам импоновало што је био доста старији од сестре - 5 година, иначе добра партија - удаје се наша сестра домаћица за занатлију - њој је био циљ само да се не уда за сељака. Милена је и пре рата имала доста просаца из угледних сеоских кућа, али је на све начине хтела господскији живот. Много је морала да ради у кући родитеља, са бабом и дедом и са још петоро сестара и браће, укупно десеторо чељади. Велико имање, доста стоке, копање у позајмицама, мобе. Имали смо бар 10. грађевина у дворишту - три куће смо имали.

Свадба Милене и Љуба је била нешто најлепше што сам видео у своме веку. Леп сунчан октобарски дан, испод наше куће на благој падини велика ливада , а на ливаду стижу сватови - само сами фијакери - изгланцани - црни са гиздавим упрегнутим коњима. А у фијакерима само сама господа, сви у варошким оделима. Кумови су Ратко Николић, директор Фабрике кожа у Чачку и Благоје Васовић, радник исте фабрике, оба из Чачка. Венчање, мислим да је било у Чачанској цркви, јер још није био установљен грађански брак, али нисам сигуран у то. Ја сам , са балкона наше нове куће, испалио метак из мојег коњичког карабина, објављујући извођење и предају младе младожењи Љубу.

После венчања ручак за госте је приређен у нашем дворишту. Ред столова се протезао скрај на крај великог дворишта. Трпеза веома богата. Памтим, да смо колима отерали 27. прасади и јагњади, добијених закланих а непечених, те испекли у фуруни Николе Благојевића у суседству, а добијених печених је било доста. Неко нам је пар прасади печених - целих и  "здипио". Обичаји све по протоколу. Али, Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, зет из фамилије, какав је и обичај, почео да откида главе кокошкама . Ваљда да је био поднапит, па није знао кад да се заустави, многе кокошије главе је поодкидао. Тата је морао да интервенише, па се са  зетом Сретеном и споречкао.

Љубо и Милена прво су становали у кући Азањца код Чачанске болнице, а потом код кафане Цар Лазар код Симе Хаџића, трговца, све до уселења у своју кућу 1953. године. Стан им је био у центру града близу обе пијаце, па су земљаци из нашег села Кулиноваца, знали да врло често остављају канте, корпе, пањере, враћајући се са пијаца, а и да поседе и да се послуже кафом,, па чак и да нешто презалогаје.Ми из куће, врло често смо свраћали, ја поготову, ту смо се одмарали и врло често ручавали, а сестра Милена је била изузетна домаћица и кувар одличне гурманске хране.

Једне прилике, када сам у повратку из Крагујевца за Рашку, свратио у Чачак, то је било 1951. године, када сам био на војној вежби, као резервни официр, заболи ме уво па сам био у Војној болници у Крагујевцу на прегледу, у камиону који је саобраћао јер аутобуса није било, добијем дифтерију. Целу ноћ сам био у некој врсти агоније, лежао сам код Љуба и Милене, лекар је целе ноћи долазио а и сутрадан, а била је срећом недеља , и ударао ми инекције. Успео је да ме излечи, али ја нисам имао времена да одем до куће, морао сам одмах, да  као реконвалсцент , да се вратим у јединицу, иначе би свашта било са мном.

Од Љуба сам добио енглеску кратку војничку блузу - веома елегантну и несваѕкидашњу, у којој сам се шепурио, а давао ми је да носим и његов кожни дугачки капут - мантил, какав су носили још само удбаши./ Мање - више сви радници Фабрике кожа су имали по неки одевни предмет од коже, исфабриковане у њиховој фабрици/. 

Љубо је често носио пакете хране свастици Олги Шолајић, удатој Тодоровић / 1923 /, студенту шумарства у Београду, што их је моја и њена мајка Милева Шолајић /1900 - 1981 / спремала. 

Потом је Љубо био управник ресторана у центру Чачка, која се налазила на месту садашње палате " Партизан", која се популарно звала " Кореја". "Кореја" је имала сталну музику. У музичком саставу свирала је на хармоници једна прелепа девојка са кикама до пета и са огромним лепим очима. У њу је био заљубљен гимназијалац, исто тако много леп младић -  Никола Кузмановић /1929/, који је ударао у бубњеве - снашао се некако да буде ту близу лепотице - мој школски друг . Никола се касније са лепотицом и оженио, али се и развео.

Љубо је врло често мојој породици доносио коске - скроз неоглодане, које су остајале после скидања меса за справљање роштиља. Моји укућани су са тим костима кували прелепе чорбе. А и није се имало бог зна шта и јести у то време одмах после рата.

Последње радно место Љубово је Шеф мензе у великом трговачком предузећу / 1500 радника / " Партизан" у Чачку.

Љубо је навијао за чачански Борац - све утакмице на стадиону поред Мораве је посећивао - по било каквом времену, одлазио је и на утакмице Борчеве на гостовањима у другим градовима.

Љубо је био и страствен риболовац. Водио је и сву децу из фамилије, врло често, на Мораву на пецање.

Љубо је , међу првима у граду Чачку добио плац за изградњу индивидуалне куће за становање, у ул. Македонској бр.23. Од пројектанта из градске управе тражио је да му планирају и купатило, међутим смејали су му се. Какав клозет у кући, не долази у обзир. Он је то видео у Немачкој, па је рачунао да ће у граду доћи и до изградње водовода и канализације. Наравно, у дворишту је побијена пумпа. У кућу се уселио 1953. године.

Моја породица - супруга Емилија и Ја - Јован Шолајић, иначе шурак Љубов, становали смо у Љубовој кући - у једној соби - од моје женидбе 17.01.1954 до 31.8.1955 када смо се преселили са станом и послом у Овчар Бању.

Љубо је слободно време и време у пензији, проводио у викендици и на плацу добијеног од  оца Милениног Иванка / 23. ара/, у селу Кулиновцима покрај Чачка.. Помагао је сваке прилике у обради земљишта тасту Иванку. Једне прилике је вукао дрљачу уместо упрегнуте стоке, јер се није имало - одмах после рата.

Љубу је мајка умрла у Ужицу, где је живела са једним од синова из другог или трећег брака, веома стара - имала је око 90. година. Није боловала. Лекар који је дошао у кућу и констатовао је смрт, тражио је од укућана њену здравствену књижицу. Међутим, укућани су одговорили да она нема здравствену књижицу. На то ће лекар - је  ли умрла некада била болесна - одговорили су да никада није била код лекара. На крају, на то ће лекар, па морала је да иде бар ког зубног лекара - одговорили су да она има све зубе. Лекар је остао запрепашћен.

Љубо и Милена изродили су два сина : Мирослава - Микицу / 1947/, металостругара ТРЗ - а у Чачку у пензији и Предрага - Бебета / 1948 /, ауто-лимара ТРЗ - а у Чачку у пензији. Имају и 4- ро унучади и троје праунучади..

Љубо је умро 12. октобра 2003. године у 87 - ој години живота. Љубу је у Београду у некаквој клиници установљен рак на плућима - вероватно бенигни и то око 20. година пре смрти. Љубо није никада пушио.

Забележио по сећању и из својих Забелешки за дан - 12. октобар 2003. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 26. јануара 2011.године. 

 

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме