Categories
My Links
Генерална

« Политика - Међу нама - МУП- а Србије - Ипак енглеска слова на саоб.таблицама нису законита. | Рацковић Вучић из Чачка, столар, шеф персоналног оделења " Слободе " из Чачка »

Шолајић Тихомир - Тића / 1929 - 2004 /, из Београда. мој брат од стрица
jovansolajic | 29 Јануар, 2011 14:01

ШОЛАЈИЋ ТИХОМИР - ТИЋА / 1929 - 2004 /, ИЗ БЕОГРАДА, МОЈ БРАТ ОД СТРИЦА 

Тихомир - Тића Шолајић / 1929 - 2.1.2004 /, из Београда, син је Милоша и Олге Шолајић, рођене Слобода, рођених Београђана. Деда му је Радојица Шолајић, рођени брат мога деде Благоја, из Кулиноваца код Чачка, оба и још четворица браће и две сестре рођених у селу Брекову код Ариља, иначе пореклом од Никшића. Славимо Алемпијевдан, раније Ђурђевдан.

Видосав, мој и Тићов прадеда, имао је 6 синова: Василија, Петронија, Здравка, Радојицу, Благоја и  Млађена.

Тихомир- Тића имао је и три рођена стрица : Стевана, Стојана и Димитрија, исто тако сви рођени Београђани.

Тихомир је имао сестру пок. Веру - Верицу Шолајић / 1931 -        /, удату Козличић у Београду.

Тихомир је завршио некакву вишу или високу школу УДБЕ или сличне институције за економију у Београду. и као такав радио је декретима у спољно-трговинским фирмама у Београду на пословима помоћника ген. директора. Ваљда му је био посао да као школовани стручњак  безбедносне сфере контролише рад предузећа штитећи интересе државе СФРЈ. Нисам запамтио како се та школска институција затвореног типа звала, а налазила се негде на Дедињу или ту негде.

Тихомир је био ожењен са пок. Радом, дипл. рударским инжењером. Имају ћерку Драгану.

Тића је волео добро да попије.Једне прилике, био сам на службеном путу у Београду. Прилике су биле такве, а и хтео сам да посетим и моје Шолајиће, па сам ја одсео код Тићових. Тићо је био сам у кући, мислим да је то била кућа у ул. Станка Враза бр.14, улица поред Новог гробља, још није био ожењен. Стрина Олга је негде била отпутовала, а сестра Верица се била удала, стриц Милош је  умро на дан 20. октобра 1946. године, био је неки фактор у органима нове власти у граду Београду.

Када је било предвече, кажем Тићу - ја морам да одем у неку кафану да нешто вечерам - гладан сам. А, мени ће Тићо - дај те паре мени, а ја ћу обојици да спремим вечеру. Каже - скуваћу нам клин чорбу. Нисам знао какво је то јело. Уствари , то је парадаиз чорба. Разблажио је  кувани или млевени парадаиз и додао можда још неке мирођије у ту кашу. У животу ништа слађе нисам појео. И дан - данас ми је та чорба слатка у устима. И онда, са оним мојим парама , које сам имао намеру да потрошим за вечеру, одемо у неку кафану  у Рузвелтовом булевару или ту негде. Ја сам Тићи правио друштво - попио сам и ја неку чашу вина, а он је добро празнио чашу за чашом.

Отац Тићов, стриц Милош, био је у нашој кући у селу Кулиновцима покрај града Чачка само једном у животу - у кући из које је кренуо његов отац Радојица . трбухом за крухом у Београд. Желео је да види његове Шолајиће - да једном у животу види одакле је у свет кренуо његов отац Радојица, и где је живео, умро и сахрањен његов деда Видосав / 1811 - 4.5.1892/  Било је то 1941. године. Стриц Милош је избегао заробљавање од стране Немаца, и из правца Ниша допутовао код нас у Кулиновце, у априлу месецу 1941. године.. Сећам га се: леп, господин средовечних година, у беспрекорном грађанском оделу, са два - три кофера. Остао је код нас 10 - 15 дана. Пушио је господске цигаре Ибар, које су биле дуже и тање него обичне, које су тада коштале 8. динара предратних. Надница копачка је била  8.- динара - ради упоређења. Пуши стриц страствено и баца опушке скоро пола цигарете. А, ми деца проналазимо те пикавце, палимо и пушимо ли пушимо. Ја сам те пикавце пушио, а био сам у  12 - ој години живота - био сам тада у првом разреду Друге мешовите чачанске гимназије у Чачку. Од тада датира моје интересовање за пушење. Дуван сам оставио 23. маја 1963. године.

Стрина Олга . Тићова мајка, рођена Слобода, била је лепа и много добра особа. Бавила се шнајдерајом - кројењем. Знала је да ужива у животу. Причала нам је : да су она и муж јој Милош знали да проводе вечеринке по београдским чувеним боемским кафанама у песми и игри, а да за све то време шофер таксија чува њихову децу Тића и Верицу у таксију, испред кафана.

Стрина Олга је одмах после рата слала ћерку Веру код нас у Кулиновце за време ферја. Верица је завршила гимназију и студирала економију у Београду.Стрина се жалила да Верица код нас више једе те прошири црева, а она у Београду нема толико хране. Моли нас, да не претерујемо са храном. Стрина је причала да је за време Другог светског рата знала  да чисти  - преврће и танка пилећа црева и да од истих више дана спрема некаква јела. Цепали су комад по комад намештаја да би се огрејали.

Стрина Олга и стриц Милош примили су за време рата моју сестру Олгу Шолајић, удату Тодоровић / 1923 /, тада свршену матуранткињу Друге чачанске мешовите гимназије, у времену од 21. септембра 1943. са прекидом до 20.октобра 1944. године. Моја сестра Олга, морала је да се склони из Кулиноваца, испред четничког ножа , живећи са промењеним идентитетом - са лажним именом и презименом - код стрине и стрица.

Моја сестра Олга није имала мира - почела је да делује пропагандно и у Београду. Стриц и стрина се уплаше за безбедност целе породице, стрпају моју сестру Олгу у воз - па за Чачак. Наравно, сестра Олга није смела да се појави у нашој кући. Тата је одмах врати натраг  за Београд са станице у Љубићу и упути је да оде у кућу неке наше земљакиње удате у Београду, мислим да се презивала Нановић, чији је муж пре рата био чувени фудбалер у Београду.  Потом је сестра Олга код стрине и стрица. Моја сестра Олга одржала је говор испред хотела Москве на дан ослобођења Београда - 20. октобра 1944. године.

После рата били смо чести гости у кући код стрине Олге., нарочито мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 / и Ја. Милутин је служио гарду у Београду на Дедињу од 1946 - 1949 године. Био је чест гост у кући код стрине. Осим што га је послуживала, увек је знала да му тутне по неку велику новчаницу. Замислите, она мени стави  по неку пару у џеп а ја на плати, хоће да се наљути ако бих је одбио.

Стрина Олга је после рата , скоро сваке године, све до пред смрт , долазила код нас у Кулиновце, бивала ту по два - три месеца. Радо смо је примали, а и она је много волела да код нас дође. Говорила је : " Ја много волим моје Шолајиће ". Ретка особа, префињена, умна, госпођа, имала је прекрупне лепе очи,  немам речи. Много смо је волели.

Забележио из својих Забелешки за дан 2. јануар 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 29. јануара 2011. године.

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме