Categories
My Links
Генерална
Мишовић Велимир - Вељко, из Кулиноваца код Чачка, стрељан на дан ослобођења 1918. године.
jovansolajic | 08 Јануар, 2011 13:49

МИШОВИЋ ВЕЛИМИР - ВЕЉКО, ИЗ КУЛИНОВАЦА КОД ЧАЧКА, СТРЕЉАН НА ДАН ОСЛОБОЂЕЊА 1918. ГОДИНЕ. 

Сазнавши да српске трупе само што нису умарширале у Чачак, гонећи немачке и аустро - угарске трупе које су одступале ка Ужицу и Сарајеву, народ је почео да се радује и весели. Настао је дуг прекид одступнице окупаторских трупа - чекало се  победоносно наступање српске коњице. Неки грађани су се нашли у згради и дворишту Атеничке општине / за села Атеницу и Кулиновце /, која се налазила поред самог пута Краљево - Чачак, на самом улазу у Чачак / сада крај улице Др, Драгише Мишовића у Чачку /

У том весељу и еуфорији Станица Петронијевић, мајка троје деце, из села Атенице, изнела је слику цара Фрање из зграде и у дворишту ју је бацила - да се сва разбила у парампарчад и заставу Аустро- угарске запалила. У том је наишла патрола задње одступнице аустро - угарске војске. Питали су ко је то урадио  и када је видео шта ће да се деси, изашао је Велимир - Вељко Мишовић, тада Председник општине и пријавио се да је он то учинио. Одмах су га издвојили и стрељали. Дао је живот да би спасао мајку троје малолетне деце.

Вељко се још није био ни охладио а већ је стизала предходница српске ослободилачке коњице.

Велимир је отац чувеног лекара и хуманисте Др. Драгише Мишовића из Кулиноваца - Чачак / 1898 - 1939 /.који је у то време студирао медицину у Француској - пре тога преживевши голготу албанских гудура, одступајући са српском војском као ђак Чачанске гимназије.

Велимир је имао и супругу Катарину - Кату / 1869 - 1927 / и осим Драгише и децу : Јована, Маргиту, Милоша, Мијалка, Јермилу и  Косару.

Записао из својих Забелешки за дан 15. април 1998. године , када је сахрањен Мијалко Мишовић / 1903 - 1998 / син Велимиров, а брат Др. Драгишин.

Јован Шолајић, Чачак, дана 8. јануара 2011. године.

 #
Јањић Велимир - Вељо Оџа, из Кулиноваца код Чачка, умро на дан ослобођења Маутхаузена.
jovansolajic | 08 Јануар, 2011 12:27

ЈАЊИЋ ВЕЛИМИР - ВЕЉО ОЏА, ИЗ КУЛИНОВАЦА УМРО НА ДАН ОСЛОБОЂЕЊА МАУТХАУЗЕНА. 

Велимир - Вељо Оџа Јањић/ 1903 - 1945 /, из Кулиноваца код Чачка, радник по занимању, припадник партизанског покрета, доспео је немачког логора Маутхаузен у Аустрији, ваљда 1942, или 1943. године.

Дочекао је ослобођење логора од стране Црвене армије 1945. године, али није преживео тај дан. Умро је на рукама другова, који су га подигли до прозара, да би видео руске војнике како улазе у круг логора. Издржао је сву голготу, али срце није било јако да преживи и радост слободе.

Вељо Оџа био је ожењен са Милијаном, рођеном Радовановић, из истога села / 1906 - 1997 /, са којом је изродио четворо деце: Веру / 1923 /, Животу / 1925 - 1925 /, Љубину /  1926 -     ?  / и Божидара - Божа / 1930 - 1993 /.Моја мајка Милева / 1900 - 1981 /, дојила је Милијанину ћерку Веру скупа са својом ћерком Олгом / 1923 /, јер Милијана није имала млека.

Имање породице Јањић, је у нашем комшилуку, у комшилуку мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 /, у селу Кулиновцима код Чачка.

Записао из својих Забелешки за дан 10. новембар 1997. године - дан када је сахрањена Оџина супруга Милијана на Чачанском гробљу.

Јован Шолајић, Чачак, дана 8. јануара 2011. године.

 #
Николић Ратко из Чачка, погинуо је 1950. године под неразјашњеним околностима.
jovansolajic | 07 Јануар, 2011 12:18

НИКОЛИЋ РАТКО ИЗ ЧАЧКА, ПОГИНУО ЈЕ 1950. ГОДИНЕ ПОД НЕРАЗЈАШЊЕНИМ ОКОЛНОСТИМА.

Ратко Николић / 1915 - 1950 /, из Чачка, погинуо је у саобраћајној несрећи у Чачку 1950. године. Није разјашњено како је погинуо. Причало се да је убијен.

Када је погинуо, био је на дужности, ако ме памет добро служи, Повереника за трговину у Градском народном одбору у Чачку, или како се то већ звало. Већ је био добио декрет о постављењу за Помоћника министра за трговину у ондашњој Влади Републике Србије. Спремао се да оде за Београд да преузме нову дужност.

После рата био је и директор Фабрике кожа у Чачку.

Ратко је био у браку са  Крстином - Кицом / 1918 - 27. 6. 1997 /. Изродили су два сина - која су умрла одмах после порођаја и ћерке Гордану и Снежану, које имају своје породице и децу.

Ратко је био венчани кум мојој најстаријој сестри Милени Симеуновић, рођеној Шолајић / 1922 - 2002 / и моме зету Љубомиру - Љубу Симеуновићу, из Чачка / 1917 - 2003 /. Наше фамилије су се поштовале као кумовске.

Записао из својих Забелешки од 28. јуна 1997. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 7. јануара 2011. године.

 #
Стаменковић Надежда - Нада , како су је као избеглицу у време Другог св. рата прихв. Бугари у Софији.
jovansolajic | 06 Јануар, 2011 12:38

СТАМЕНКОВИЋ НАДЕЖДА - НАДА, КАКО СУ ЈЕ КАО ИЗБЕГЛИЦУ У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ПРИХАТИЛИ БУГАРИ У СОФИЈИ.

Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4. 1996 /, рођена Бугарчић, из Чачка, за време Другог светског рата обрела се у Софији, ваљда је то било крајем 1941. или 1942. године.

Надин муж Здравко Стаменковић, пореклом од Пирота, по занимању је био диопломирани правник и управник Поште у Чачку пре Другог светског рата.

Здравко је 1941 године ваљда припадао партизанском покрету и да би спасао главу са породицом је отишао да живи у свој завичај у околину Пирота. Међутим, власт га ипак пронађе, и осуде га да ради у неком руднику у Бугарској.

Нада крене за мужем - да га тражи, у наручју са малом ћеркицом - бебом - тек рођеном. Нада дође у Софију - у потрази за мужем. Нада је ишла улицама Софије, наиђе на добре људе. Пронађу јој празну тек донекле довршену кућу у новоградњи. Жене се окупе око ње и бебе, нешто су се договарале, Нада их није баш добро разумела. Тек није прошло сат времена, стизале су једна по једна , свака носећи по нешто у рукама. Жене су јој донеле све што је потребно за живот: кревет и креветац, душек, јорган, ћилиме, чаршаве, чак и пелене за бебу, сав потребан прибор за спремање хране , намирнице, шпорет и дрва, једном речју све што је било потребно једном домаћинству.

Није прошло много времена Наду су добри људи и запослили у једну фабрику, у којој је радила као шваља 18 месеци.

И Здравка је спасао рударског посла један друг са студија права у Београду- није много радио у руднику.

За време рата Здравка су заробили четници и стрељања га спасе неки добри човек.

Ратко Трипковић, секретар градског комитета КПЈ града Чачка, претио је Здравку да ће га послати на ГОЛИ ОТОК.

Нада је изродила 5 - ро деце са Здравком - три сина и две ћерке. Најстарија ћерка јој је умрла одмах после рата - од тровања од УНРИНИХ конзерви, син Градимир - већ одрастао младић испао је из воза и погинуо / једна улица у Матарушкој бањи носи његово име - где су Стаменковићи живели последњих година - где и сада живе/ , муж Здравко је добро пио - пао је у бару и утопио се. Син Драган са породицом живи у Матарушкој бањи, син Миле са породицом живи у Америци и ћерка Снежана - веома успешна жена - живи у Чикагу удата за дипл. грађ. инжењера Момчила - Мома Алексића , родом из Бреснице код Чачка, имају троје деце: Татјану, Наташу и Милана. 

Нада Стаменковић, рођена Бугарчић, рођена је у браку Радоја Бугарчића / 1897 - 1979 / и Лене рођене Шолајић / 1896 - 1921 /. Имала је и браћу : Петра/ 1920 - 1922/ и Живорада / 1919 - 1985 /, надзорника пруге - завршио вишу железничку школу, за време Другог сцетског рата био у немачком заробљеништву. Мајка Надина Лена умрла је веома млада у 25. години живота, била је у другом стању - нешто је брљала да не роди, добије сепсу и убрзо умре. Нада је одрастала са две маћехе, отац Радоје се још два пута женио.

Мајка Надина Лена и мој отац Иванко су рођени брат и сестра. Нада ми је сестра од тетке . Записао из својих Забелешки за дане 18,19 и 20 август 1994. године, када нам је Нада била у посети заједно са сестром по оцу Станимирком - Цаном Јовић, рођеном Бугарчић /1927 - 24.4.2005 /, избеглицом из Зенице и из Врбице код Босанског Грахова, где су се били склонили - привремено из Зенице , на имање њенога мужа Сава Јовића.

Узгред да кажем - да су она и муж оставили велика имања и избегли у Србију : два стана у Зеници, кућу и имање од око 100 ха у околини Босанског Грахова и пансион на Брачу од 18. спаваћих соба. Деце нису имали,

Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011. године.

 #
Вујовић Миладин, из Граба - Драгачево - Како је сељак претваран у радника.
jovansolajic | 06 Јануар, 2011 12:14

ВУЈОВИЋ МИЛАДИН, ИЗ ГРАБА - ДРАГАЧЕВО, КАКО ЈЕ СЕЉАК ПРЕТВАРАН У РАДНИКА. 

Миладин Вујовић , из Граба - Драгачево / 1917 - 12.12. 1995 /, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине , рођене Милутиновић, из драгачевског села Тијања, шесто је дете у родитеља. Имао је брата Милијанка / 1907 - 1965 / и сестре / удате /: Радојку Ћаловић из Зеока из Драгачева, Милеву Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, Стојку Затежић из Љубића код Чачка и Милостиву Ружичић из Горачића из Драгачева.

Миладин је служио војни кадар пре Другог светског рата негде у Словенији у планинском пуку. На скијање је одлазила цела јединица. На челу пука је командант пука, његова супруга и ћерка им. Предводе војску, сви на скијама. Једнога дана, Миладин са скијама налети на једва видљив пањ од осеченог дрвета. Тешко се повреди, једна му нога буде окренута скроз наопако. Излечили су га без икаквих последица.

После Другог светског рата Миладина тако рећи мобилишу, да ради у предузећу " Хидроградња" у Овчар Бањи, потом са седиштем у Чачку. Ово предузеће је основано ради изградње хидроцентрала Овчар Бања и Међувршје на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури. И тако , Миладин, и ако се много опирао, од сељака постаде радник. Шта је у прво време радио не знам. Знам само, да је доста радио до одласка у пензију, као магационер у Чачку и да је свакога дана преваљивао пут, претежно пешке, од Граба до Чачка / око 9. км. у једном правцу/. Није хтео да се пресели из села у град, а имао је прилике за то. Било их је два брата у кући: Милијанко ожењен са троје деце и Миладин тада младић. Милијанко је поштеђен и остао је на имању, а Миладин је силом прилика преведен у раднике.

У свакоме друштву, па и овом нашем садашњем, без обзира како се звало, битисање мора да почива на томе да сви радно способни чланови друштва морају да привређују, а да истовремено будемо пристојно изложени страној конкуренцији. Никаква је организација државе и друштва, да половина радно способних тако рећи ништа не ради, а да ипак живи трошећи производе оних који привређују. Нема никакве логике.

За време Другог светског рата брат Миладинов Милијанко је био у заробљеништву у Немачкој, а оца Живка убила је бугарска војска 1943. године, попаливши им све објекте у домаћинству, а било их је подоста.

Миладин је са супугом Грозданом изродио и одшколовао двоје веома успешне деце: Милијану, удату Алексић у Горњу Горевницу / Чачак/, дипломираног технолога, која има сина студента Економског факултета у Београду и сина Живка/ супруга му је Милка , рођена Ковачевић из села Зеока из Драгачева/ , дипл. грађ. инжењера, који живи са породицом у Београду, који има ћерку и сина, који су студенти  Архитектонског факултета у Београду.

Миладин је мојој мајци Милеви Шолајић / 1900 - 1981 /, рођени брат - мени је ујак.

Записао из својих Забелешки за дан - 12. децембар 1995. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011.године.

 #
ЈП ПТТ СРБИЈА Београд, Писмо латиница на поштанским маркама, поводом Божића / православног /
jovansolajic | 05 Јануар, 2011 13:12
ЈП ПТТ СРБИЈА БЕОГРАД

 ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА И ПРЕДСЕДНИКА УПРАВНОГ ОДБОРА.

 Поштована господо, 

У јучерашњој " Политици " објављен је чланак о издавању две поштанске марке, а поводом Божића.

Лепо, честитам.

Међутим, није у реду, што сте на марки од 46 динара применили латиницу.

У члану 10. Устава пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. А, у Закону о службеној употреби језика и писама, прописано је када  може  да се пише и латиницом - али само после исписаног текста ћирилицом.

Ваше предузеће је јавно, а и поштанска марка је јавна, или државна, па вас Устав и закон обавезују да пишете ћирилицом.

Вероватно је инерција учинила своје. Али господо, прошле су 4. године од доношења новог Устава, а  ви по старом и даље.

Можда нисам у праву. Зато вас молим, да ми у том случају одговорите

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 #
Отац и 7. синова, као ратници, сви погинули у Првом светском рату.
jovansolajic | 03 Јануар, 2011 12:55

ОТАЦ И 7. СИНОВА, КАО РАТНИЦИ, СВИ ПОГИНУЛИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

У Првом светском рату , као ратници, погинули су отац и свих му 7. синова , из фамилије Јелић из села Вапе код Чачка. Нису оставили из те куће Јелића никога да настави лозу. Имали су из те куће само Станојлу - Цају ћерку, односно сестру осморице јунака.

Имање Јелића из Вапе наследила је Станојла - Цаја Јелић, удата за Милана Бугарчића, из Кулиноваца код Чачка. Живела је на имању Бугарчића поред саме Чачанске болнице, у засебној кућици на углу ул. Др. Драгише Мишовића и Раденка Јањића. Није се слагала са сином Радојем, па је живела одвојено.

Радоје Бугарчић / 1897 - 1979/, син Цајин, столар и кафеџија по занимању, женио се три пута. Прва му је жена била Лена Шолајић /1896 - 1924 /из Кулиноваца, мога оца Иванка рођена сестра.

Записао из својих Забелешки, како ми је испричала моја сестра од тетке Нада, иначе ћерка Радојева и Ленина, када нам је била у посети 20. августа 1994. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 3. јануара 2011. године.

 #
«Претходни   1 2