Categories
My Links
Генерална
Пајић Милутин, професор српског језика и књижевности и директор гиманазије.
jovansolajic | 12 Јануар, 2011 12:57

ПАЈИЋ МИЛУТИН, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ И ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ. 

Милутин Пајић / 1916 - 19.12.2000/, професор српског језика и књижевности, из Ниша, рођени је Чачанин. Одрастао је у селу Атеница код Чачка, са родитељима : Илијом  / 22.10.1887 - 30.7.1968 / , мајком Ангелином - Гином, рођеном Шолајић / 17.10.1892 - 6.12.1966 / и старијим братом Милошем / 1914 -   ?  /

Милутин је завршио Чачанску гимназију парекселанс и Филозовски факултет у Београду. Пре и после Другог светског рата предавао је у једној од чачанских гимназија српски језик и књижевност. Био је и Директор гимназије у Љигу, затим у Нишу је радио у просветним органима.

За време Другог светског рата био је у немачком заробљеништву, у чину резервног поручника Југословенске војске.

Школске 1945 / 46 похађао сам пети и шести разред Мушке гимназије у Чачку- у оделењу " ратом ометених ученика". Српски језик ми је предавао неки професор Јовановић, који је за време рата био директор крушевачке гимназије. По казни је био премештен у чачанску гимназију за професора.

У фебруару месецу 1946. године, саопште нам да је за оделења ратом ометених ученика, а било их је по једно оделење у свим вишим разредима, да је школска година завршена.

Разредни старешина саопшти нам оцене: са одличним завршили су - нико, са врло добрим - нико, итд, полажу из једног предмета: и саопшти нам да смо скоро сви оборени из српског и да идемо на поправни. Кажу да је исти професор пообарао ђаке и у другим разредима.

Поправни се полаже одмах. Скојевци по мраку набију ћебе на главу професора Јованиовића и испребијају га, тако да је заглавио болнице.

Поправни полажемо код професора Пајића. Ја, нити сам знао да је мој брат од тетке Пајић Милутин стигао из заробљеништва, нити да је професор у нашој Мушкој гимназији. Срамота ме, не смем у очи да га погледам, а он није ни трепнуо када ме је прозвао и када сам на постављена питања одговарао. Као да ме никада у животу није видео. Наравно, сви положимо поправни.

А, Милутин је био изванредно образован човек, паметан и препаметан, веома пријатне нарави, могао си са њим да причаш сатима и сатима. Са сваким је могао да полемише. Једва је чекао да се чује и види са мојом свастиком Браном Парезановић / 1935/, ПК радницу СЛОБОДЕ - да са њом прича о свему и свачему - која је веома слободна у изражавању.

Милутин је имао за супругу Олгу / 1919 -    ?  /, на жалост заборавио сам када је умрла, по занимању наставника , жену веома агилну и продорну.

Милутин је , као реконвалесцент по ослобађању из логора био на опоравку у једној сеоској немачкој породици. Олга успостави контакт са том породицом и оде у госте са децом за време ферја. Тако су њена деца док су учила гимназију и док су студирала ишла , путем размене, у све познатије земље Европе. Тако њихова деца научише све познате светске језике.

Милутин и Олга Пајић изродили су сина Миодрага, ако се добро сећам имена, који је дипломирао Електронику у Нишу и ћерку Бранку, која је завршила медицину у Нишу. Миодраг је ожењен, има сина и ћерку , који живе на Новом Зеланду, Бранка је удата за једног професора универзитета - Македонца, раде обоје у Нишу, немају деце.

Милутин Пајић је мени брат од тетке - син је Ангелине - Гине , рођене Шолајић, мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 / рођена сестра.Прве године живота породица Пајић је живела у кући мога деде Благоја Шолајића / 1859 - 1942 /, у селу Кулиновцима покрај Чачка., све док им није деда купио плац и направио кров над главом у селу суседном - у Атеници.

Милутин и Милош прве разреде основне школе походили су из наше куће

Отац Милутинов Илија Пајић / 1887 - 1968 /, био је инвалид из Првог балканског рата против Турске - био је рањен у кук и храмао је.

Отац Милутинов Илија био је први инкасант Електродистрибуције у Чачку - наплаћивао је потрошену струју идући од куће до куће. Посао инкасанта је обављао све до одласка у пензију.

Илија је са својом платом инкасанта, са женом Гином - домаћицом, без земље - изшколовао синове: Милоша- завршио је Вишу железничку школу и био је , између осталог, и шеф Железничке станице у Марибору пре рата и Милутина на Филозовском факултету у Београду.

Милош се два пута женио Словенкама. Нема мушког порода. Кога је оставио иза себе није ми познато. Он се пре Другог светско рата оженио Словенком , са послом се преселио у Словенију и начисто се одродио.Видели смо га само на сахранама мајке / 1966 / и оца / 1968 /.

Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, изузетно је ценио сестру Гину, мајку Милутинову. Тата је знао да прво својој сестри Гини однесе : бадњак, бут или плећку од прасета за Божић, за Васкрс исто плећку од печеног јагњета, итд. А, и ми деца смо се много радовали теткиним доласцима - који су били чести. Тетка је знала да нас обрадује: са бонбонама, шећером у коцки, и сл., лепо увијеним у чистој марамици.

Тетка је за кућног љубимца увек гајила по једно лепо јагње. Јагње је било увек окупано, чисто. Јагње је тетку свуда пратило. Ишло је стазама испред или иза тетке - без поводња - слободно. Наравно, они нису могли да кољу своје љубимче. Чим довољно одрасте продавали су га -  и то сељаку код кога ће још да живи дуго - дуго, јер је тетка обавезно гајила женску јагњад.

Записао из својих Забелешки за дан 19. децембар 2000. године, за дан када је умро Милутин - на дан његове крсне славе - Никољдан, у 85 - ој години живота.

Јован Шолајић, Чачак, дана 12. јануара 2011. године.

 #