Categories
My Links
Генерална
Стаменковић Надежда - Нада , како су је као избеглицу у време Другог св. рата прихв. Бугари у Софији.
jovansolajic | 06 Јануар, 2011 12:38

СТАМЕНКОВИЋ НАДЕЖДА - НАДА, КАКО СУ ЈЕ КАО ИЗБЕГЛИЦУ У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ПРИХАТИЛИ БУГАРИ У СОФИЈИ.

Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4. 1996 /, рођена Бугарчић, из Чачка, за време Другог светског рата обрела се у Софији, ваљда је то било крајем 1941. или 1942. године.

Надин муж Здравко Стаменковић, пореклом од Пирота, по занимању је био диопломирани правник и управник Поште у Чачку пре Другог светског рата.

Здравко је 1941 године ваљда припадао партизанском покрету и да би спасао главу са породицом је отишао да живи у свој завичај у околину Пирота. Међутим, власт га ипак пронађе, и осуде га да ради у неком руднику у Бугарској.

Нада крене за мужем - да га тражи, у наручју са малом ћеркицом - бебом - тек рођеном. Нада дође у Софију - у потрази за мужем. Нада је ишла улицама Софије, наиђе на добре људе. Пронађу јој празну тек донекле довршену кућу у новоградњи. Жене се окупе око ње и бебе, нешто су се договарале, Нада их није баш добро разумела. Тек није прошло сат времена, стизале су једна по једна , свака носећи по нешто у рукама. Жене су јој донеле све што је потребно за живот: кревет и креветац, душек, јорган, ћилиме, чаршаве, чак и пелене за бебу, сав потребан прибор за спремање хране , намирнице, шпорет и дрва, једном речју све што је било потребно једном домаћинству.

Није прошло много времена Наду су добри људи и запослили у једну фабрику, у којој је радила као шваља 18 месеци.

И Здравка је спасао рударског посла један друг са студија права у Београду- није много радио у руднику.

За време рата Здравка су заробили четници и стрељања га спасе неки добри човек.

Ратко Трипковић, секретар градског комитета КПЈ града Чачка, претио је Здравку да ће га послати на ГОЛИ ОТОК.

Нада је изродила 5 - ро деце са Здравком - три сина и две ћерке. Најстарија ћерка јој је умрла одмах после рата - од тровања од УНРИНИХ конзерви, син Градимир - већ одрастао младић испао је из воза и погинуо / једна улица у Матарушкој бањи носи његово име - где су Стаменковићи живели последњих година - где и сада живе/ , муж Здравко је добро пио - пао је у бару и утопио се. Син Драган са породицом живи у Матарушкој бањи, син Миле са породицом живи у Америци и ћерка Снежана - веома успешна жена - живи у Чикагу удата за дипл. грађ. инжењера Момчила - Мома Алексића , родом из Бреснице код Чачка, имају троје деце: Татјану, Наташу и Милана. 

Нада Стаменковић, рођена Бугарчић, рођена је у браку Радоја Бугарчића / 1897 - 1979 / и Лене рођене Шолајић / 1896 - 1921 /. Имала је и браћу : Петра/ 1920 - 1922/ и Живорада / 1919 - 1985 /, надзорника пруге - завршио вишу железничку школу, за време Другог сцетског рата био у немачком заробљеништву. Мајка Надина Лена умрла је веома млада у 25. години живота, била је у другом стању - нешто је брљала да не роди, добије сепсу и убрзо умре. Нада је одрастала са две маћехе, отац Радоје се још два пута женио.

Мајка Надина Лена и мој отац Иванко су рођени брат и сестра. Нада ми је сестра од тетке . Записао из својих Забелешки за дане 18,19 и 20 август 1994. године, када нам је Нада била у посети заједно са сестром по оцу Станимирком - Цаном Јовић, рођеном Бугарчић /1927 - 24.4.2005 /, избеглицом из Зенице и из Врбице код Босанског Грахова, где су се били склонили - привремено из Зенице , на имање њенога мужа Сава Јовића.

Узгред да кажем - да су она и муж оставили велика имања и избегли у Србију : два стана у Зеници, кућу и имање од око 100 ха у околини Босанског Грахова и пансион на Брачу од 18. спаваћих соба. Деце нису имали,

Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011. године.

 #
Вујовић Миладин, из Граба - Драгачево - Како је сељак претваран у радника.
jovansolajic | 06 Јануар, 2011 12:14

ВУЈОВИЋ МИЛАДИН, ИЗ ГРАБА - ДРАГАЧЕВО, КАКО ЈЕ СЕЉАК ПРЕТВАРАН У РАДНИКА. 

Миладин Вујовић , из Граба - Драгачево / 1917 - 12.12. 1995 /, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине , рођене Милутиновић, из драгачевског села Тијања, шесто је дете у родитеља. Имао је брата Милијанка / 1907 - 1965 / и сестре / удате /: Радојку Ћаловић из Зеока из Драгачева, Милеву Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, Стојку Затежић из Љубића код Чачка и Милостиву Ружичић из Горачића из Драгачева.

Миладин је служио војни кадар пре Другог светског рата негде у Словенији у планинском пуку. На скијање је одлазила цела јединица. На челу пука је командант пука, његова супруга и ћерка им. Предводе војску, сви на скијама. Једнога дана, Миладин са скијама налети на једва видљив пањ од осеченог дрвета. Тешко се повреди, једна му нога буде окренута скроз наопако. Излечили су га без икаквих последица.

После Другог светског рата Миладина тако рећи мобилишу, да ради у предузећу " Хидроградња" у Овчар Бањи, потом са седиштем у Чачку. Ово предузеће је основано ради изградње хидроцентрала Овчар Бања и Међувршје на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури. И тако , Миладин, и ако се много опирао, од сељака постаде радник. Шта је у прво време радио не знам. Знам само, да је доста радио до одласка у пензију, као магационер у Чачку и да је свакога дана преваљивао пут, претежно пешке, од Граба до Чачка / око 9. км. у једном правцу/. Није хтео да се пресели из села у град, а имао је прилике за то. Било их је два брата у кући: Милијанко ожењен са троје деце и Миладин тада младић. Милијанко је поштеђен и остао је на имању, а Миладин је силом прилика преведен у раднике.

У свакоме друштву, па и овом нашем садашњем, без обзира како се звало, битисање мора да почива на томе да сви радно способни чланови друштва морају да привређују, а да истовремено будемо пристојно изложени страној конкуренцији. Никаква је организација државе и друштва, да половина радно способних тако рећи ништа не ради, а да ипак живи трошећи производе оних који привређују. Нема никакве логике.

За време Другог светског рата брат Миладинов Милијанко је био у заробљеништву у Немачкој, а оца Живка убила је бугарска војска 1943. године, попаливши им све објекте у домаћинству, а било их је подоста.

Миладин је са супугом Грозданом изродио и одшколовао двоје веома успешне деце: Милијану, удату Алексић у Горњу Горевницу / Чачак/, дипломираног технолога, која има сина студента Економског факултета у Београду и сина Живка/ супруга му је Милка , рођена Ковачевић из села Зеока из Драгачева/ , дипл. грађ. инжењера, који живи са породицом у Београду, који има ћерку и сина, који су студенти  Архитектонског факултета у Београду.

Миладин је мојој мајци Милеви Шолајић / 1900 - 1981 /, рођени брат - мени је ујак.

Записао из својих Забелешки за дан - 12. децембар 1995. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011.године.

 #