ОДГОВОР ТРАЖИМ - ЗАШТО СЕ АЛБАНЦИ НЕ ПОДВАЈАЈУ, А СРБИ ДА.

Колико ми је познато, на Косову и Метохији, као и у самој Албанији живе Албанци или Шиптари, како их ко зове, исламске, православне и католичке вероисповести и сви се зову Албанцима односно Шиптарима, односно исте су нације.

Зашто код Срба није тако ? Зашто су Срби католичке вере, који су се пре Другог светског рата изјашњавали као Срби католици, а муслимани као Срби исламске вероисповести више нису Срби, већ Хрвати и Муслимани или Бошњаци по народности ?

Можда је тако боље, али због чега је то тако. Дијаметрална је разлика. Ко може да каже, ко је кадар да то учини, шта је пракса показала ? Да ли је бољи албански случај или српски.

Кроз историју Српског народа, колико знам, а поштено речено веома скромно знање имам, знам само толико колико сам учио у школама и преко разне литературе, много је се Срба одродило од свога народа. На пример, негде сам давно прочитао, да је у Дубровачкој регији, приликом пописа 1900. године, живело - каже: 50% Срба православаца и 50% Срба католичке вере. Сада у Дубровнику нема Срба. Руђер Бошковић је Србин католик, тако се изјашњавао, а његови су родитељи били Срби православне вере. Исто тако и велики песник Петар Прерадовић је био Србин католичке вере. Прешао је у католичанство, јер као православни Србин није могао да добије чин генерала у Аустро - угарској војсци.

Књижевник Бранисла Нушић, је био конзул Србије у Приштини на почетку 20. века. Он јавља Влади да је у Косовском вилајету извршен попис становништва и да су следећи резултати, ако се ја добро сећам. Да у Косовском вилајету живи око 15.000 Арбанаса, око 150.000 Срба и око 150.000 поарбанизованих Срба. Знамо шта се догодило.

Ових дана пуно се пише о томе да неки од руководећих структура муслиманске заједнице из Рашке области, траже некакву аутономију за делове ове области. Још једна бесмислица. То им неће поћи за руком. Тај Санџак како они називају подељен је између две државе - Србије и Црне Горе. Друго, оних које се на том простору изјашњавају као Срби има можда и више од других који се изјашњавају као Муслимани или Бошњаци.

Колико ми је познато, наши сународници који си исламске вероисповести, су у прошлим вековима, силом или милом прешли из православне вере у ислам. Говоре истим језиком, којим и говоре Срби, чак и истим дијалектом као и Срби који живе на истом простору. То што они траже да им деца уче на бошњачком језику, да их одвоје од српске деце, јер ће ова учити на српском језику, је чиста бесмислица. Нека неко каже, да деца која живе на том простору, без обзира на веру, не говоре истим језиком и истим дијалектом.

До доласка комуниста на власт, управо пре Другог светског рата, наши муслимани у великој већини су се изјашњавали као Срби. У рубрици народност, писали су Србин, а верској припадноси: исламске вере.

После Другог светског рата, познавао сам и са њим сам службено сарађивао, Алексу Миленковића, који је радио у Чачанској банци у Чачку. Алекса је пре Другог светског рата , ваљда био власник неке банке у Новом Пазару. Био је велики пријатељ са пуно муслиманских породица и био је чест гост у њиховим кућама. Они су код њега обавезно долазили на Крсну славу. У свакој њиховој кући стајала је икона славе коју је та породица славила док није прешла у ислам. И муслимани су поштовали све велике православне верске празнике. Нису славили Божић и Васкрс, али тих дана нису радили, те празнике су исконски поштовали.

За пријатеља сам имао пок. Славка Кубуровића / 1929 /, дипл. економисте из Чачка, који је био директор у Аутопревозу у Чачку. Кубуровићи потичу из Црне Горе, чувена су Српска породица. Периодично су се састајали, сваки пут у другом месту и у другој републици. Огромна фамилија. На стотине је долазило на та састајалишта. Каже, тачно је да смо сви Кубуровићи, да смо од истог претка, али не припадају више истој нацији. Многи су Срби, али их има и Хрвата - Крешимира, Црногораца, муслимана -Алија. Значи, неки Срби више нису били Срби, већ Црногорци, други су постали Хрвати само за то што су прешли у католичку веру, трећи су постали Муслимани, односно Бошњаци, јер су из православља прешли у ислам.

Једно време је тако било и после рата, па су нам ти Срби постали муслимани, па са великим словом М - Муслимани, да би се сад препородили у Бошњаке. Нисам ја против слободног изјашњавања. Далеко од тога. Али, чему то. Где то води. Поделе и поделе стварају све нова и нова трвења и свађе. Грађанину Србије, па и грађанину Муслиману који живи у Рашкој области, држава Србија мора да буде светиња. Сваки грађанин Србије, без обзира на припадност нацији и вери мора да устане и поздрави : заставу, грб и химну државе Србије. Није нормално, да на утакмици са Турском, омладина у Новом пазару, носи турске заставе, да поздравља турску химну / што је сасвим у реду /, а да звижди на химну своје државе Србије. Мислим да је јадан онај човек , коме не затрепери душа и срце када слуша химну своје државе. Држава , као и посао и све друго , морају се поштовати пуним капацитетом .

Шта се добија или губи, ако дете учи по програму, да кажемо матичне државе. Слажем се да деца националних мањина имају допунску наставу на матерњем језику. Али , не слажем се да уче по програму других држава, односно на матерњем језику, одвојена од деце већинског народа. Проходност те деце биће у многоме умањена. Та деца неће знати језик - да кажемо државни и већински - па ће се теже запошљавати и споразумевати. Биће много више штете но користи.

У свим државама Европе, које су далеко развијеније од Србије, деца националних мањина, уче на језику дотичне државе, уз допунску наставу на матерњем језику. Деца да уче на Албанском или другом језику у Србији, па где она треба да сутра раде и како да се интегришу у то друштво. Најнормалније је да грађанин Србије мора да зна државни језик, управо српски језик. А научиће га у школи, где другде.

Интересантно је следеће. Често чујемо и читамо, каже се: Француз мађарског порекла, или Немац турског порекла, итд. А, како се код нас каже: Мађар из Србије или сл. Адекватно би било: Србин мађарског порекла, итд. На крају, зашто је то тако. Зашто су сви Шиптари или Албанци на Косову, или Албанци у Албанији, сви Шиптари, односно Албанци, а у Србији само су Срби који су православне вере. Код нас ,чак и неки Срби православне вере нису више Срби. Сада су неки по народности : Македонци, Црногорци, биће их сутра можда да су и Војвођани , можда и Врањанци, итд.Зашто се некима гади да буду Срби. Македонија је некада била Јужна Србија, под Турцима вековима тамо су се рађали и живели Срби , Српска војска ослободи те Србе 1912. године од Турака, беху Срби све до 1948. године, и онда одједанпут постадоше Македонци. Узеше географски појам за основу да дају име тој новој нацији. Тако урадише и браћа Црногорци. Сада хоће Бошњаци, сутра можда и Војвођани.

Основа, за ново устројство Војводине у Србији, за Чанка и остале главешине у Војводини, да ће то омогућити бржи економски развој Војводине. Замислите, какав апсурд. Да најразвијенији део Републике , добија повлашћени положај, ради бржег економског развоја! А, истовремено, много говоримо да треба брже расзвијати најнеразвијеније део Републике на југу и истоку државе. Свашта.

Но, зашто је то тако? Политичари су ти, који нас деле. Деле нас на многе партије, које су по програмима сличне као јаје јајету, деле нас на аутономије, деле на регионе, а истовремено занемарујћи основне ћелије друштва : породицу, општину и округ. Политичарима само је стало до власти и то власти на што већем нивоу. Да је то тачно, погледајмо колико је се само партија изродило из Демократске партије.Хоће наш политичар да буде први, па то ти је. Што си виши на лествици све ти је власт слађа. Не каже се џабе: нема веће сласти од власти. Власт је слађа и од секса и од љубави.

Упорно се заговара да државу треба поделити на регионе. Зашто? Зато, што би се тиме добило стотине високо рангираних места на нивоу региона, има доста политичара - који не могу да се пробију у врхове Реоублике, па им треба дати бар да владају на том нижем нивоу. Далеко је лакше да се о свакој општини и округу да посебан третман и да се води рачуна о развоју, хоћемо некакве регионе. Народу се прича, да региони буду као статистички, да би се пратио развој. Боже глупости ! Наша статистика прати све параметре по општинама и окрузима - а ако то не чини, треба им дати то у задатак

Али, шта је то општина. Шта општина представља у нашем друштву, ако преко 170 општина у Србији нема свога делегата у Скупштини. Политичари су измислили , да их бирамо пропорционалним системом и то гласајући за странку. Вођа партије бира за делегате људе који га безрезервно слушају и најбитније им је да његова партија пређе цензус. На изборима пређе цензус, обезбеђује себи добро ухлебљење, својим пријатељима и родбини добра запослења и бог да те чува. Шта ћеш више. Зашто народ не бира директно посланике и делегате у општинама. Зар још за време Кнеза Милоша свака општина је имала свога посланика у Скупштини Србије, а да се подсетимо, Србија је тада имала преко 400 општина.

Али, знају политичари - они на власти и они који су сада у опозицији, да пуно њих већинским системом избора не би било изабрано ни за делегата у општини, а овако - годинама скоро једни те исти седе у Скупштини , у Влади, или опструишу рад Скупштине - пијући кафу у ресторану Дома народне скупштине.

Република Хрватска је на прагу уласка у Европску унију, а нема покрајине, нити регионе. Хрватска је јединствена а састављена је од више покрајина историјских : Славоније, Далмације, Хрватске и Истре, има и Барању - која је историјски била саставни део Војводине, али је , колико се сећам Милован Ђилас исту одвојио од Србије и поклоонио је Хрватској.

Нема покрајина ни у Румунији, а и у другим државама Света. У Румунији , колико знам, живи хомогенизирано преко 2. милиона Мађара, па немају покрајину - аутономију, а у Европској су унији. А, ми шта радимо. У нашој Војводини живи око 75% Срба и формирамо аутономију и још се траже све нове и нове ингеренције власти, мало им је аутономије, управо политичарима је мало власти, и хоће да што је могуће мање имају над собом колега - политичара, хоће ближе врху власти. Зар није апсурд, да се ствара аутономија , у којој живи већински народ који себе зову Србима - аутономија од остатка Србије у којој исто живе ти Срби. Оправдање можемо да тражимо у томе - што неко хоће да каже да су ти Срби ипак нешто посебно. Ако идемо мак на конац у понечему се разликујемо , чак од села до села, а камоли на већем простору. Али, ми Срби ипак говоримо Српским језиком сви. И зато не треба нико да нас дели. Примера ради, у Немачкој и ако су сви Немци, има дијалеката, да се не могу између себе споразумевати. Кажу, мања је разлика између Српског и Словеначког језика, него ли од дијалеката истог Немачког језика.

Расим Љајић ми се у основи допада као политичар. Међутим, и њему упућујем велику замерку. Не може он да употребљава термин Санџак, када то није термин званичне српске власти. Он је министар и као такав мора да поштује званичну политику. Није на крају то и најбитније, Битно је да он узима за назив, турски термин и то из времана петовековне окупације Србије. И, што то води даљем раздвајању Српског и Муслиманског народа. Председик владе каже Рашка област, а његов министар Санџак. И да питам г - на министра Љајића . Којим он језиком говори и у чему се његов језик разликује од језика осталих Срба и Срба који живе у Рашкој области.

Још једном. Зашто се код нас људи деле по вери, а не по нацији, како је то у целој Европи. Зашто припадник друге вере мора да говори и другим језиком. Вера је пресудна у које богомоље одлазимо да се молимо, али не у свим осталим животним делањима. Зашто нас Србе - испада сматрају некако кужним, сви нас се одричу.

И на крају да се и то зна. Хитлер је проповедао чистоту немачке расе. Али је исто тако, сваког заробљеника старе Југословенске војске, који се изјашњавао друкчије него ли Србин, пуштао кући. Само реци да ниси Србин и идеш кући. Знао сам једног Пироћанца, који је тражио да му се исправи податак да је уместо Србин - Пироћанац и пустили су га Немци из заробљеништва 1943. године. Имало је и случајева да су се и Шиптари изјањавали да су Срби и остајали су у логорима у Немачкој.

Замолио бих историчаре, а и политичаре - колико се њих ово писање дотиче, да ми одговоре на многа питања која сам поставио и о којима би требало расправљати.

Забележио, дана 21. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак