НА БЕРБИ ШЉИВА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Било је то, можда, 1938. или 1939. године, не знам тачно. Али знам да сам још био ђак основне школе.

Берба - купљење шљива за у кацу код Тихомира Бугарчића, најбогатијег сељака у нашем селу Кулиновцима - селу надомак Чачка. Сколи мене мој комшија школски друг Драган Ковачевић / 1929 /, да му правим друштво да и ми идемо у бербу. Опирао сам се, где да ја идем да радим код некога у надници, када је и мој отац плаћао раднике. Имао је и мој отац много дрвета шљива, Али, хајде да идем да Драгану правим друштво. Драган је био из сиромашније породице.

Рано смо стигли на посао. Скупило се нас деце, бар стотину. Од старијих можда је био тек неко, који је преносио шљиве до каца у качари. Ми мушкарчићи - мало старији - млатимо шљиве, а девојчице купе.

Имали смо само један оброк - ручак. Столови и клупе у низу, преко огромног простора изнад куће, не види се ни почетак ни крај собре.. И столови и клупе од дебелих дрвених поцрнелих талпи. За ручак, посни пасуљ , тврда проја, за салату потпуно зрели краставац - и дан - данас се добро сећам жутих краставаца и крупних зрелих семенки.

Вече. Газда Тихомир нас постројио у једну врсту, а он око паса припасао некакву кецељу са великим џепом. У кецељи, види се буџа од металних новчића. Газда Тихомир сваком детету даје по један метални динар. Драган је у врсти до мене. Тихомир даје Драгану један динар, а Драган у плач, каже Тихомиру како је целога дана млатио шљиве. Тихомир се сажали и додаде му још један динар. Наравно, ја нисам плакао, па и ако сам и ја млатио шљиве, добих само један динар.

Колико сам зарадио - радећи цели дан , веома напорно. Са 10. година млатити шљиве са мотком дугом неколико метара и тешком 3 - 4 кгр. није било лако. Зарадио сам пола кгр белога хлеба - пола сомуна, јер је цена целога хлеба била 2.- динара, кгр. ситног шећера коштао је 15.- динара. То ми је био један - једини пут у животу - да сам радио код некога за паре. Више ми није падало на памет да идем да радим - било где.

Газда Тихомир је био веома промућуран сељак. Надница одраслих , изузев кошења, била је 8.- динара. Осморо деце је могло да замени бар четворицу радника. Трошкови су четворостроко нижи. Деца брзо купе шљиве, савитљивија су од одраслих.

Забележио по сећању, дана 12. августа 2010. године,

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА - проф. др. Србобрана Тренкића - ЛИЧНО

Поштовани професоре,

Пре неки дан, на РТС, објављена је вест да је, у вашем Клиничком центру , отворена Клиника или оделење за Максилофацијалну хирургију.

Лепо је , честитам вам.

Али, пало ми је у очи, да сте таблу са називом клинике написали латиницом. Најновије писање у вашем Клиничком центру па латиницом.

Г- не професоре, у обавези сте , као јавна установа, по чл. 10 Устава Републике Србије, да пишете ћирилицом. Устав је донет пре 4. године, а ви га ни дан - данас не примењујете.

Нема шта, много касните. Не могу да разумем, да установа са толико високо образованих људи, не зна којим писмом треба да пише и да крши Устав. Ако данашњи полуписмени људи не знају ћирилицу, високо образованим то не би смело да се деси.

Иначе, приметио сам да имате пуно латинице. Нама је једино остало, да нам државне институције сачувају наше традиционално писмо. Немојте дозволити, да наше писмо видимо и читамо само на крстачама и споменицима умрлих - ако Бога знате.

Пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ ТУ ТРАВА НЕ РАСТЕ

Годину 1941. памтим добро. Много се тога издогађало те године. Био сам Први разред Друге мешовите чачанске гимназије .

Учествујем, на неки начин, у Демонстрацијама 27. марта, када је оборен Тројни пакт.

Тога - 27. марта 1941. године, први пут у животу слушао сам Радио Београд, или како се већ звала та радио станица. На радиу је говорио тек проглашени нови краљ Југославије Петар II Карађорђевић /1923 /. Власник бербернице у Железничкој улици, избацио је звучник изнад улазних врата бербернице, тако да је велика маса грађана имала прилике да слуша говор Краља, којим се обраћа народу.

На скверу, испред гимназије, коло и трубачи. У колу само мушкарци обучени у некакве народне униформе, са шубарама на главама, кажу нам - то су четници.

На улицама маса света, раздрагана, у кафанама и испред кафана на тротоарима, пева се , игра и весели. Причали су, да кафеџије нису наплаћивале пиће.

Рат је почео, за Југославију, 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда. У Гимназији, разредни старешина, била ми је Немица која је предавала и немачки језик, саопштава нам да се школа распушта, да је почео рат, сузе јој теку низ образе, била је веома млада и лепа плавуша.

Општа мобилизација, мислим да је то било крајем марта месеца. У Авлаџиници, постројава се 58- ми пешадиски пук, војска земљу притисла, цели некадашњи аеродром пун војске. Војници млади у новим униформама, све на њима ново, официри на коњима, са сабљама и шлемовима, еполетама, како сам им се дивио. У том пуку је и мој старији ујак Милијанко Вујовић, из Граба из Драгачева. Мама - свога брата, прати поред строја до близу Краљева - до Краљева су ишли пешке на Бугарску границу. У улици поред гимназије и око Цркве, пуно војске, у ходницима Гимназије пуно тешких митраљеза на постољима. Војска, што би се рекло млада , лепо обучена, наоружана до зуба, официри на коњима опасани сабљама и пиштољима издају команде.

На дан 6. априла 1941. године, када је бомбардован Београд, један авион је високо надлетао Чачак, противавионска артиљерија је непрекидно пуцала у тај авион, али је био високо, ван домета. Један наш авион је летео ниско и грешком артиљерија га је погодила и оборила. За све време, ми - деца се налазимо у нашем склоништу од бомбардовања, које је мој отац Иванко, на препоруку ондашњих власти, изградио у једном приобаљу једног усека од куће удаљеног стотинак метара у селу Кулиновцима покрај Чачка.

Пре него што су стигле окупационе Немачке трупе у Чачак, били су отворени сви војни магацини, у обе касарне и пешадијској и артиљеријкој, као и у Војно техничком заводу. Магацини су били пуни униформи, чаршава и остале постељине, муниције, и све за исхрану војске. Џакови брашна белог , како смо звали 00Г, кафа помешана са шећером, све у џаковима од 90. кгр. Народ је у колонама износио све то из магацина. Носе и жене и деца. Понесе џак па не може да га носи., одреши га, проспе делимично, настави да носи, па опет то понавља, жао му - хоће што више да однесе кући. Из магацина, у разно - разним правцима, направљене су стазе покривене брашном, кафом, пасуљем,итд. Неки су користили и волујска кола. Ја сам упао у један од магацина преко пута Болнице, и шта сам узео- муницију пушчану разно разних намена : светлећу, обележавајућу, пала ми је у очи боја муниције - зрна.

Тата је некако успео да узме и превуче , можда око хиљадах килограма брашна. Неколико дана смо јели погаче од тог белог брашна, како нам је било слатко, ни када то нисам заборавио. Тата је био склонио брашно у једну кошару за овце, која је била удаљена од куће око 150 метара.Међутим, неко је проказао, и тадашње власти нареде да тата врати то брашно. Бели хлеб смо јели веома кратко.

Најпаметнији су били они који су узимали униформе, веш и чаршаве. За време рата имали су од чега да направе себи одела, кошуље, па и да замењују за жито. Један комшија није имао проблема са глађу, све време рата вршио је размену одела и чаршава за кукуруз.

У кућу нам долази татин брат од стрица Милош Шолајић, иначе рођени Београђанин, који је стигао из Ниша, где је избегао заробљавање. Никада он није био у нашој кући, у кући из које је потицао његов отац Радојица. Велики господин, у господском оделу, кофери пуни, пуши дугачке модерне цигаре Ибар, које су биле једне од најскупљих. Стриц пуши и баца велике опушке. А, ми деца, ја сам тада имао непуних 12. година, палимо пикавце и пушимо ли - пушимо. Рано сам почео да пушим, није ни чудо - рат је.

Немци уводе рационисано снабдевање за градско становништво, а наше село је припадало градској општини Чачак. Нашој кући одређено је да може да купи 9. кгр. шећера, за нас деветоро чељади - деда, мама, тата и нас 6 - ро деце. Колика је то била количина, ако се има у виду да је пре рата за Славу куповано највише пола килограма шећера, а и био је веома скуп - килограм ситног шећера је коштао 15.- динара, а копачка надница је била 8.- динара. Наравно, само смо једанпут купили ту количину шећера.

Немци уводе обавезно гајење дувана. Мој отац је имао обавезу да гаји дуван на површини од 10 ари, да обавезно предаје некаквој државној управи преко 200 кгр. спакованог дувана.

Крајем јуна или почетком јула месеца, мој отац Иванко и све комшије и из целог подручја, способни да носе пушку, на позив , у манастиру Стјеник у планини Јелици, се уписује у партизане. Само се један комшија уписао у четнике. Била су два стола, па су будући борци се уписивали ко је где хтео, без икакве агитације и притисака.

Крајем септембра месеца, са положаја око наше куће, четници нападну Немце који су стационирани у Артиљеријској касарни, која је ваздушном линијом удаљена од наше куће око 500 метара. Са наше нове куће, тукао је митраљез, а ми сви и цео комшилук, смо се налазили у бетонском подруму те куће.

Сутрадан, рано, Немци , из топова, тенкова и блиндираног воза, који је био заустављен испод Окружне болнице, туку по кућама. Нашу кућу тешко оштете, у зидове је ударило ко зна колико граната, а кров је био у целости однет.Немци сруше још 13. кућа у селу. Наша кућа је била грађена од тврдог материјала, цемент, гвожђе, дебели зидови од печене цигле, те је некако опстала, док су неке куће до темеља срушене са само једном гранатом. На наше имање је тада пало још најмање 150 граната, од тога десетак није експлодирало.

1. октобра партизани и четници ослобађају Чачак од Немаца

Сутрадан, Немци са са 9. авиона, бомбардују Чачак. У сваком авиону сирена. Један за другим пикирају и избацују бомбе, уз заглушујући цијук сирена.Прво бомбе, па свежњеви малих бомби, најзад митраљирање. Пикирање и звиждук сирена. Авиони праве кругове до Овчара и Каблара, спуштају се све више па пикирају толико ниско, да смо лепо видели пилоте и свежњеве ручних бомби. Помешан цијук заглушујућих сирена и митраљеске и топовске паљбе је био застрашујући. Трајало је то док нису истресли све бмобе и испуцали сву муницију. Страдао је центар Чачка, доста је погинуло грађана.

Некаква радна бригада препокрива кућу и зазиђује рупе од граната на новој кући.

Продајем " Борбу". Слабо успевам. Један комшија, на капији дворишта, узме ми новине, и каже причекај. Чекао сам све док није прелистао целе новине, враћа ми их и каже нема ништа нарочито.

Немци наређују да се посеку шуме ближе од 500 метара од саобраћајница. Тата је морао да посече лепу шуму грабова, пола забрана.

Тата је у Шестом батаљону Чачанског одреда Др. Драгиша Мишовић. Он је позван под оружје у јеку борби у опсади Краљева, припадао је старијим борцима, имао је 42. године. У борбама са четницима у Срезојевцима, а предходно је био на Краљеву на положају код села Врбе, буде заробљен на кратко, ослобођен у контрајуришу, четници му цевима и кундацима поломе 6. ребара, на волујским колима дотерају га у Чачанску болницу. Брзо преболи ране.

И четници и партизани напуштају положаје код Краљева. Једни одступају у реткој колони пругом , а други путем. Када су били испод наше куће, почеше да пуцају једни на друге, један се лепо искрете, видели смо.

Поновни улазак Немаца у Чачак је био застрашујући. Сатима се чула тутњава тенкова из правца Краљева. Све јаче и јаче.

Четници су покупили све бивше борце партизане, па и мојега оца Иванка, на заравнину на имању Душана Вујовића, изнад школе. Ту је једна облица подебела и онда редом, пресавију преко те облице и по команди један удара са добром мочагом. Дође мој тата на ред. Заману четник, а он виде да нема шале, заустави га, и рече да има пушку и да хоће да је преда. До места где је закопао пушку, спроводи га неки Вукајловић из Виљуше, иначе татин рођени рођак, тога мајка и отац Иванков Благоје су рођени брат и сестра. Тату рођак спроводи везаног до места , где овај откопава закопану пушку. Тату пуштају, без батинања. Тата је до краја живота био љут на рођака, није тата схватио да се рођак можда изборио да га он спроводи да би га спасао - нисмо тату никако могли да убедимо- да му је баш можда он спасао живот, или бар од неких батина. Тата није хтео да зове на свадбу  тога брата од тетке Вукајловића из Виљуше и његову породицу, када је правио свадбу својој најстаријој ћерци Милени - 1946. године.

Кроз наше двориште пролазе четници чувеног Јаворца. Један примети на ногама мога старијег брата Милутина / 1925 - 1998 / нове баканџе. Четник тражи да брат скине обућу, брат се буни и плаче, али ништа није вредело. А брат је тада радио у Фабрици кожа у Чачку. Некако је дошао до потребне коже и тек направио одличну обућу.

Једнога дана у двориште нахрли доста Љотићеваца - пуно двориште, носили су униформе Југословенске војске. А, у нашој новој кући, у великој соби, која је била руинирана од гранатирања, пуна пропагандног партизанског материјала. Између осталог и свежњеви легитимација Чачанског партизанског одреда Др. Драгиша Мишовић, плакати, на зидовима угарцима исписана имена ко је партизан. Један упада у ту кућу, погледа у то брдо материјала, насмеја се и оде, ништа не рече. И сви остали, који су се нашли у дворишту, нису били груби. Причало, се да су многи партизани ступили у љотићевце да би се прикрили и спасили главу. Партизани су , пред сам поновни улазак Немаца, однекуд тај пропагандни материјал донели у нашу кућу, не питајући нас.

Немци, патрола од неколико војника са шлемовима, усред бела дана спроводе везаног неког Стојића, који је из неког села иза нашег према Краљеву, кроз наше двориште, између наших кућа, а ми смо предходно побегли унутра- видевши тај призор још издалека, који је био главни мајстор - зидар на изградњи наше нове куће /1930 /. Мама кука, зидар куће се поштовао као кум. Не прође много, чули су се рафали у Мишовића гају - на око 200 метара од наше куће , где су га Немци стрељали.

У децембру месецу 1941. године, у Војно техничком заводу у Чачку, сваки дан у одређено време чује се јака паљба - то Немци стрељају заробљене партизане и друге родољубе, кажу да их је ту стрељано око 800.

Та, 1941. година, прва година рата, била је родна као ни једна друга, бар ја у моме веку не памтим. Родило је све и јечам, пшеница, кукуруз, воће, нарочито шљиве. Какве су временске прилике биле. Тако рећи идеалне. Ноћу пада киша, а дању греје сунце. Све је било препуно. Пуни амбари јечма и пшенице, товари пасуља, немамо где да сместимо кукуруз и на таване смо га стављали, сва бурад пуна ракије. Свега има више него ли судова. Шљиве смо омлатили и покупили / деросавку - рану шљиву / са мобом. Цело село је дошло на мобу, претежно омладина; девојке и младићи. И то моба без музике - Немци су већ били забранили музику, бар нама, који живимо близу њихових објеката. Чак и сви из Кулиновачког поља су на моби.. Младићи млате шљиве са моткама и преносе покупљене шљиве у врећама у каце, а девојке купе шљиве. Тако рећи до подне је накупљено преко 100 товара шљива. Шљиве пуне шећера, како сипају шљиве у кацу, тако већ избија пена.

Али шта је рат. Прошле су све могуће војске кроз кућу. Сваку си морао да нахраниш, а и узимали су и силом. Дође месец фебруар 1942. године. Глад у кући. Хлеба ни мрвице. Тата тера једну краву у Драгачево и даје је за 200. кгр. набуђалог жутог кукуруза, касније још једну, само да не би крепали од глади. Сећам се да ми је мама на плеханом тањиру пекла једно јаје без масти и без хлеба једем то једно печено јаје.. А, били смо домаћинска кућа.

Не каже се џабе :" Куда војска прође ту трава не расте".

Забележио по сећању, дана 11. августа 2010. године.

Јован Шолајић. Чачак

ЗА МИНИСТРА ЗА ИНФРАСТРУКТУРУ - ЛИЧНО

Поштовани министре г - не Мркоњићу,

Обраћам вам се по други пут, у вези примене писма на Железницама Србије.

И у данашњој Политици, на страни 27, изашао је Оглас Железница Србије, који је написан на српском језику латиницом и на енглеском језику. Да ли, господине министре то значи, да за Железнице Србије, и ако су државно предузеће, не важи одредба чл. 10. Устава, по коме су у јавној употреби српски језик и ћирилично писмо.

Нису испоштовали ни обавезу писања на српском језику. Пише : ЕУРО ", а на српском језику се каже ЕВРО.

Железнице Србије су векико јавно предузеће, па зар је могуће, да не знају, ни посдле 4. године од доношења новог Устава, да су обавезни да пишу на српском језику и ћириличним писмом. Невероватно је, г - не министре.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:

ЗА МИНИСТРА РАДА И СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ, Г - НА ЉАЈИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Обраћам вам се у вези писања у јучерашњој Политици - у вези неисплаћивања пензија Српским пензионерима од стране Словеније?

Г- не министре, зар је могуће да Словенија ни после 18. година не исплаћује пензије својим пензионерима који живе у Србији.!Словенија би нас гонила у мишију рупу, да смо ми у обавези према њиховим грађанима. Зашто толика мекоћа и болећивост према њима ?

На крају, г - не министре, ви немате право, да не штитите интересе својих грађана и да трошите паре њених грађана за рачун друге државе. Зашто не тужите, или се не обратите некој међународној институцији, да нам помогне? Зашто се не обратите и Европској унији? Та Европска унија, само говори о реду који треба да влада за државу која жели да уђе у њен састав. Какав је то ред од Словеније да не исплаћује пензије 18. година.

И још једно, зар је могуће, г - не министре да, и после толико година, држава Србија, није ништа предузела поводом брисања Срба из држављанства Словеније. Да је у Србији иједном Словенцу фалила длака са главе, они би нас терали до у мишију рупу. А они , ни пет не шест, бришу да не постоји 12.000 Срба, или колико ли их је у питању. Они побише 58. српских регрута и ником ништа. А, у исто време Дрновшек је седео у Београду, док задњи Словенац - војник у Србији није био експедован у Словенију.

Словенци нам ово враћају мило за драго. Срби примише оберучке 6.000 Словенаца 1941. године, што их Немци протераше код тада браће Срба, а они нама послаше - здушно подржаше те исте Немце да нас немилосрдно бомбардују 1999. године. Ми њих погачом, а они нас каменом. До кад?

Да знате, овај гурави народ све памти и све прати шта се догађа. Изградили сте, нема шта, поданички однос према Словенији.

Како је могуће, да у Србији ради стотине предузећа, зарађујући и из земље износећи профит, а да нама дугују и то из области социјалне политике, која је свугде најосетљивије питање људских права. Они би нама све блокирали, да смо у супротним позицијама.

Извињавам се, за време које ћу вам одузети, наравно, уколико будете проучили ово моје писмо.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ, Г - НА ОБРАДОВИЋА, ЛИЧНО.

 Поштовани г - не министре,

Да ли је законска обавеза , да се школовање деце националних мањина обавља на језицима мањина. Ако није - добро је , а ако јесте, ту одредбу закона треба променити.

Нисам за то да се деца националних мањина школују на језицима мањина. Али, да знате није национализам нити шовинизам у питању, већ је то за њихово добро - за добро те деце.

Један од разлога је - што је у уставу Србије , у члану 10, прописано да је у Србији у јавној употреби српски језик и ћирилично писмо. Према томе сваки грађанин, па и грађанин из реда националних мањина требао би да зна државни језик државе у којој је рођен, у којој живи и чије држављанство има.

Други - велики разлог је да грађанину националне мањине, школованом на матерњем језику, је онемогућено запошљавање на широј територији државе и у срединама у којима није у обавези и језик те националне мањине - једноставно јер не зна језик.

Дете школовано на језику националне мањине, аутоматски га одваја од деце већинског народа, врши још дубље раздвајање деце по нацијама. Напротив, сва деца ове земље треба да се школују од почетка до краја , по истом програму, прописаном законима. Деци националних мањина треба омогућити и допунску наставу на своме језику, из историје, језика и слично.

Ако би се деца националних мањина школовала скупа са српском децом имала би велику предност - чак предност у односу на децу српске националности. Та деца би аутоматски владала са два језика. А каже се вредиш онолико колико језика говориш.

Зар није паметније да се деца из Бујановца - Албанци школују на српском језику, аутоматски би та деца знала два језика. Могу можда и да разумем да држава отвори неки факултет у Бујановцу, али да настава се одвија на албанском језику - не разумем - апсолутно. Тим будућим стручњацима, биће везане и руке и ноге, би ће за живљење везани за свој Бујановац и околину. У кући говоре на свом језику, основну и средњу школу заврше на албанском па и факултет, значи ми их упорно тако школујемо, да не могу да мрдну ван своје средине.

Колико ми је познато, у савременом свету, влада скоро апсолутна демократија, али језик државе мора да се зна. И Српска деца у целом иностранству похађају њихове школе, а негде је и установљена допунска настава на језику - српском. У Бечу живи преко 350.000 Срба, па нема школа на Српском језику, далеко више него ли што је бројно стање неких мањина у целој нашој држави.

Г- ин Галип Бећири, тражи факултет у Бујановцу , вероватно , на албанском језику. Питајте га - да ли је боље да њихов школовани човек зна , поред албанског и српски језик, или да само зна албански. Ово моје писмо, ако имате могућности, пренеси те му. Желео бих његов одговор. Зашто упорно хоћемо, нпр., да школујемо ромску децу у издвојеним оделењима на њиховом језику.

Хоћемо да их тотално изолујемо, а површним људима као доказујући колико се бринемо о њиховим националним правима. Колико Цигана се одавно изјашњава као Срби. Они славе Српску крсну славу, деци дају српска имена, итд, а ми их упорно гледамо да их одвојимо од нас. Каже се да их званично по попису има око 170.000 , али их као има стварно и близу милион. Свашта. Па ваљда наш човек има право да се изјасни шта је по народности.

Ако је то добро, зашто наша Влада не тражи од тих демократскијих земаља, да се деца наши радника школују на Српском језику. Па, вероватно да то не би било добро, мада много мало радимо да наша деца добију и допунску добру наставу на Српском језику. Тако, те нове генерације, добрим делом само се зову Србима а не говоре Српским језиком.

Катастрофално је да принц Александар још није научио Српски језик, а и његова три сина се школују у иностранству, значи нису ни покушали да знају Српски језик.

Молио бих за ваше мишљење, г - не министе.

Хвала што сте одвојили мало времена за мене.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Овај допис сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

За рубрику "Међу нама",

Поштовани уредниче,

Молим да у вашој рубрици објавите следеће:

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ДРЖАВНИ ОРГАН, КОЈИ СЕ БРИНЕ О ИНТЕРЕСИМА СРБА ПРОТЕРАНИХ ИЗ ХРВАТСКЕ.

Данашњи дан је за тужно и грозно сећање на трагедију Срба од пре 15. година. Тога дана, Хрватска војска је протерала стотине хиљада Срба, са њихових вековних огњишта. уништила њихова сва материјална добра и побила на хиљаде на праговима својих кућа и у колони. Нисам могао да верујем својим очима - на самом крају 20. века, усред Европе, километарска колона јадника, на тракторима, камионима, деца у колевци, старци, жене у бедним прњама путује негде у непознато, још их и бомбардују и митраљирају из авиона, а да нико не стаде у одбрану тих немоћника. Па ни матица Срба - држава Србија.

Та слика ужаса остаће запамћена као најстрашнији људски злочин у историји људскога рода, ништа слично у историји људског рода, наше памети не могу да се сете.

Неопростиво је, што држава Србија, ни после 15. година од "Олује", није предузела адекватне мере у заштити права и интереса Срба протераних из Хрватске. Неопходно је да Влада Србије, оснује државни орган, који ће да попише и презентује јавности: људске и материјалне губитке Срба - држављана Хрватске, насталих у време грађанског рата и да заступа њихове интерсе пред Хрватском и код одговарајућих међународних правних и других институција.

Србија стално касни, увек је друга. Хрватска прва тужи за геноцид Србију, па тек и ми њих. Они нас туже први и ако су они према Српком народу учинили десетоструко више зала. Сада нас туже за имовину бивше " ИНЕ". Опет су нас предухитрили. Што ми нисмо њих први тужили? Потражујемо од Хрватске далеко више имовине у бившем друштвеном и државном сектору Српских предузећа и установа, која су остала на територији Хрватске, затим и материјална добра Срба из Хрватске и грађана Србије.

Држава Србија, мора да процени и утврди тзв. " РАТНУ ШТЕТУ", за свако приватно лице и сваки правни субјекат, и да то буде основ преговора, и евентулног подношења тужбеног захтева. Држава Србија мора и да направи попис погинулих и рањених Срба из Хрватске . Оквирне бројке погинулих и материјалне штете, лако су подложне разно - разним манипулацијама. Ако су Јевреји пописали по имену свих 6,500.000 побијених у Холокаусту у Другом светском рату, ми не могасмо да попишемо 700.000 побијених само на једном месту у Јасеновцу, требали би то урадити бар за жртве у овом грађанском рату у Хрватској.

И, каква је ситуација данас, после 15. година од " Олује ". Држава Хрватска прослаља дан када је Србе - своје држављане протерала из Хрватске, прослављају дан када су протерали своје држављане, каква бездушност, како би се то назвало у међународном праву? Што би рекли : " чега се будала стиди - паметан се поноси ". И до данас није извршена есхумација побијених Срба, на десетине хиљада породица не може да се врати у своје домове, десетинама хиљада породица није враћено станарско право, пензије нису регулисане нити радни стаж, стотине хрватских предузећа привређује у Србији, а у Хрватској предузећа из Србије, на прсте могу да се изброје, извоз Хрватске у Србију је несразмерно већи, роба из Србије у Хрватској је дискриминисана, и дан - данас, сваком Србину из Хрватске прети опасност да буде ухапшен чим корачи у своју матичну државу - и ако га нема на списковима оптужених - списак сваког часа може да буде допуњен.

Грађани прате сваку изговорену реч од званичника Србије и Хрватске. Није нам свеједно, када наш Председник Тадић у разговорима увек испред ставља име државе Хрватске / бонтон, што је у реду/, а хрватски председник, увек, напротив, прво изговара име своје државе, па тек Србије / претенциозно, што није у реду/. А, и један и други председник важе за културне и образоване људе.

Као што се из предњег види, Србија је у неравноправном - дискриминисаном положају у односима са Хрватском. Под хитно је, неопходно, да Влада оснује орган који ће у свему заступати инересе Срба и Србије у односима са Хрватском. Ако већ постоји некакав државни орган који се искључиво бави Проблемом Срба у и из Хрватске, то се, апсолутно, не примећује.

Поздрав,

Јован Шолајић, Чачак.

 П.С. Дозвољавам да чланак уредите по вашем нахођењу.

Овај чланак сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ВОЈНА ВЕЖБА - У РАШКИ НА ВОЈНОЈ ВЕЖБИ 1951. ГОДИНЕ.

После завршене Пешадијске школе резервних официра 1949 / 50. у Загребу, следовало ми је да наредне године одслужим војну вежбу, после које, тек, пришивам еполете чина потпоручника.

И тако добијем позив за војну вежбу у Пешадијском пуку у Рашки - 1951. године. Војна вежба је трајала од 1. јула до 31. августа.

1. Пук је лоциран на једној великој ледини изнад Рашке, у баракама / већи део, мањи део и у Новом Пазару /.

2. Командант пука је ппуковник Бјелајац.

3. Распоређен сам за командира Другог вода митраљеске чете.

4. Ми, резервни официри становали смо у једној бившој кафани у центру Рашке. Нас 16 -ест официра, шеснаест војничких гвоздених кревета. Просторија је била пуна стеница, од којих није било спавања. Досетимо се, пронађемо празне конзерве, напунимо их са водом и у њих посадимо ногаре кревета, јер стенице не умеју да пливају. Међутим, досете се и оне, попењу се уз зид на плафон па са плафона пикирају на кревете. Мука жива. Из Чачка, са мном су и Иван Недић, потпоруник из рата из села Трбушана и Симо Ешкенази, капетан или капетан I класе, из Чачка, иначе судија Окружног суда у Чачку. Био је и један капетан I класе из Београда, радио је у Министарству иностраних послова, иначе Шпански борац.

5. Хранили смо се у Официрској мензи у строгом центру града. Три оброка дневно, уз плаћање 350.- динара месечно. Храна веома задовољавајућа.

6. Плата. Плата која је већа. Мени је ипак била већа плата у предузећу где сам радио.

7. Мој вод, а и цела митраљеска чета, наоружан је са руским митраљезима Максим. Митраљезе вуку мазге и муле, нема коња, на каретама.

8. Командир чете никако није у чети, он је секретар партијске организације пука. Ја сам, као тазе школац, већи део војне вежбе, провео предавајући целој чети о новој нашој пушци М - 48.

9. Заболи ме уво. Нема војног лекара, одем код неког цивилног, који је ваљда био одређен, да ради и за војску. Он ми да упут да одем у некакву амбулантну, или војну болницу у Крагујевац. Објаву за путовање у Крагујевац, за официре потписује лично командант пука, уз лично доношење путног налога и објаве -написано од писара. Јао, моја мајко, знао сам да је командант веома строг војник. Али, што се мора - мора. Одем, уђем у канцеларију, станем мирно, салутирам, обраћам се све по пропису. А, он ће мени, јеси ли ти дошао да нешто научиш, или си дошао да се шетколиш. Веровали, или не, примио ме је са ногама на писаћем столу. Причало се, да је гро официра, па и сам командант пука , у том пуку - богу иза ногу - по казни. Пуно активних официра из Чачка сам тамо сретао у кругу касарне, који су радили у војном предузећу " Ратко Митровић " у Чачку - да су - говорило се - по казни премештени, јер су били неодговорни код паљевине Дирекције овог предузећа.

Лекар у Крагујевцу, не задржи ме на лечењу, већ ми да некакав лек. Вероватно је то била субота, чим сам се ја осмелио да скокнем до мојега Чачка. Између ова два града саобраћали су камиони са клупама за седење. Пут у камиону нимало пријатан : прашина пурња иза камиона, труцка камион по рупама, и велика промаја, церада се од ваздушне струје диже и спушта, врућинчина - месец је јул.

Стигнем у Чачак, свратим до зета и сестре Милене Симеуновић, који су становали одмах до кафане Цар Лазар, где се тада и налазила провизорна међуградска аутобуска станица. Разболим се. Нађу неког лекара, који установи да сам добио заразну болест - дифтерију. У Болницу нисам смео, јер ја сам у униформи и у објави не стоји виа Чачак, па ми је лекар целу ноћ давао некакве инјекције, те ме је некако подигао на ноге, и без неких проблема допутујем у Рашку. Лекар ми је излечио дифтерију за једну ноћ. Нисам налетео на Војну полицију, иначе би свашта било.

10. Врло добро . Са занимања враћали смо се сви у исто време, у тачном распореду водова, чета и батаљона. У кругу касарне, одмах иза улазне капије, бина, на бини командант пука са целим штабом, војна музика свира музику за парадни корак и поздрав команданту, Застави. Ја на челу митраљеске чете, сам у парадном строју, иза мене митраљеска оделења на челу са командирима, муле и мазге, а на њима на самарима митраљези Максим. Какав смо стројеви корак газили, у таквом поретку, војника и мазги и мула, када смо од команданта пука, једнога дана, добили " врло добро " , а ми уз отпоздрав, " стараћемо се ", или " служимо народу ", не сећам се сада, који. Добити " врло добро ", и то у условима моје јединице, значило је да смо били фантастични. Није лако газити стројеви корак сам напред са поздравом, а и војницима за мном, који су поред себе водили муле и мазге.

11. Оставим дуван. Негде почетком месеца августа поскупе цигарете 100 %. Нишка морава - обична, зелене кутије, поскупи са 36.- на 72.- динара за паклицу. Колика је цена била, ако сам плаћао официрску мензу за три оброка и за месец дана 350.- динара. Храна једнака за мање од 5. кутија цигарета. Држава је била у великој економској кризи. Велика суша предходне године, у Загребу цело лето није пала једна кап кише, и плус Резолуција Информбироа и блокада од стрне Источног блока. Пошто сам куповао цигарете једном месечно - ради сигурности да их не нестане а из због новца, а без цигарета нисам могао, у мом војничком сандуку, остало је непопушено близу 30 кутија. Цигарете поделим војницима - пушачима. Дођем кући, затекнем да сви пуше- и тата и мама, сестре, браћа. Издржао сам 15. дана па сам опет пропушио.

12. Вежба, а ја не смем да јашем коња. Пук је изводио вежбу у нападу, која се одвијала низводно Ибарском клисуром , по дубини од 20. км, у ноћним условима. Командант батаљона, један много добар мајор, саопштава нам опрецијске задатке. Мени каже, да митраљеска оделења придодам стрељачким четама, а да ја будем при штабу. Каже, ми ћемо на коњима - има коња за официре. А, ја се плашим коња од малена. Замолим команданта, објасним му и он ми дозволи да ја пешке наступам. Било ми је тешко, али ја никада коња нисам узјхао. Онај Шпански борац - официр, јахао је, али до краја војне вежбе није могао да седне на столицу.

13. Селили смо пук или део пука из Рашке у Ивањицу. Моја чета је ишла возом до Пожеге, а од Пожеге, пешке и на камионима. Један део је ишао пешке из Рашке, преко Новог Пазара. Са нама је целокупна логистика, наоружање, муниција, храна. Све је то истоварено на ледине. Вагонске количине оружја и муниције. Натуњило се небо хоће невреме, све то не сме да покисне. Командант пука наређује да војници трком уносе сандуке бомби, пушака, мина, итд у будуће магацине Када је видео да војници не могу сами да заврше посао, наређује редом и осталима да носе сандуке : прво, само рочним подофицирима, па активним подофицирима, па и резервним официрима, па нижим активним официрима, па вишим официрима и на крају сам узима сандуке и барабар склања од кише. И успели смо, само што је задњи сандук унет, почела је да пада киша.

14. Волео сам гибаницу, али ми је овога пута присела. Једнога дана, командиру I вода, резервном потпоручнику, из рата официру из Новог Пазара, муслиману, била је супруга и донела му гибаницу. Пита ме он, да ли волим гибаницу, а ја као из топа, не размишљајући. Како да не волим. Јаој, мила моја мајко, кад тамо, он из неке репушине или неке друге травке вади гибаницу, која и није баш добро печена, мљетка је, развлачи се. Ни наочи не ваља. Прво ми се смучило од оне репушине, а и када сам угризнуо, замало нисам цркао. Неки мирис је имала, који мој организам није могао да поднесе. Некако сам се измигољио и спасао се. Ваљда је у гибаници било и сира од оваца или коза, а и начин сирења, ко зна шта све није утицало на укус.Толико ми је било и зло а и непријатно.

Забележио по сећању, дана 4. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗЕМЉОРАДНИК, ШКОЛОВАО ЖЕНСКО ДЕТЕ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Мој отац, Иванко Шолајић, из села Кулиноваца, села до самога града Чачка, школовао је пре Другог светског рата ћерку Олгу / 1923 /.

Иванко је био средњег имовног стања. Имао је око 6,5 ха земље. Породица је бројала 10. чланова : деда, баба,отац, мајка и 6 - ро деце. Био је, како се онда говорило, инокосан. Практично, једини који је привређивао - зато инокосан. Имао је две старе куће - пола зидане пола брвнаре , са једним подрумом и нову кућу зидану 1930. године, исто са бетонским подрумом. Нова кућа је озидана по свим тадашњим стандардима, бетон, гвожђе, олуци, орнаменти, двоструки прозори, итд. Мислим, да је била једна од најбољих кућа у селу. Али, кућа је озидана уз помоћ хипотекарног зајма у износу од 15.000.- динара, уз камату од 12 + 12 %.

До Првог светског рата женска деца на селу , нису уопште описмењивана. Била су без школе. После Првог светског рата женска деца са села, углавном завршавају четвороразредну основну школу.

Мој отац Иванко је изузетак, да као земљорадник, да ћерку Олгу на даље школовање и то у гимназију. Није ми познато, да је још неки земљорадник школовао женско дете пре Другог светског рата. Знам 100% да,  из нашег села и још неколико у окружењу, није било деце женског пола на школовању у Чачанској гимназији. Можда је и било неко женско дете са села, али су то била деца разно - разних чиновника, а не сељака. Олга је била супер одличан ђак. Била је одличан ђак и у Чачанској гимназији, а одликаши су били реткост.

Школовање је изазивало и велике материјалне трошкове. Ђаци су носили униформе и морали су бити веома пристојно обучени и обувени. И фризуре и беретке са ознаком које гимназије / прва или друга /, разреда и оделења, морали су да буду строго према прописима. Сећам се добро, колико потреса је изазвала једна куповина ципела за Олгу, цена је била 199.- динара. а, откупна цена шљивовице је износила 1.- динар. Значи, било је потребно 199 литара шљивовице за само једне ципеле. Лако је било радницима и чиновницима. Мајстори су имали плату око 1.500.- динара, а чиновници са средњим образовањем и 3.000.- динара.

Већи проблем је представљао измиривање обавеза према држави. Отац је морао да поднесе, код уписа, потврде да је измирио држави порез и прирез, да је отплатио редовну рату кредита Хипотекарној банци и плус да плати школарину. Колико се сећам, школарина за мог оца, са средњим имовним стањем износила је огромних 1.200.- динара. За те паре могли су да се купе пар волова. Продавао је све што је стигло од рода са имања и задуживао се код трговаца, код којих је куповао бакалук. Дугови су се гомилали, па је тата морао, пред сам рат, да прода две њиве поред саме Западне Мораве у Кулиновачком пољу, на којима се гајила главнина кукуруза и пшенице за кућу - наизменично. Трговци, углавном, за своју децу нису плаћали школарину, јер су имали као мали доходак, а сељаку се унапред одреди доходак према класи земљишта и култури ратарске производње. Суша, град и остале непогоде, само изузетно се узимају као корективни фактор.

Олга је прва и једина у нашем селу, која је завршила Чачанску гимназију пре и за време Другог светског рата и прва је у селу девојка која је завршила факултет / шумарски / Девојке најбогатијих породица у нашем селу и у суседним селима нису се школовале. Олга је удата за др. инг. Добривоја Тодоровића / 1924 /из села Ратковић код Крагујеца.

Значи отац Иванко је био напредан човек, бар када се ради о школовању женске деце.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОЛГА ШОЛАЈИЋ ДРЖИ ГОВОР ИСПРЕД ХОТЕЛА МОСКВА У БЕОГРАДУ, 20.10.1944. ГОДИНЕ

Шестдесетих година прошлога века био сам председник Одбора за друштвени надзор Скупштине општине у Чачку.

Одбор је извршио контролу рада једног комуналног предузећа из Чачка. Председавајући - Милош Милосављевић, председник СО Чачак, прозвао ме је и ја сам поднео извештај о налазу контроле тог предузећа.

За време паузе, прилази ми једна другарица - по годинама старија од мене и представља се , колико се сећам као Драга Суботић. Пита ме , шта је мени Олга Шолајић /1923 /, чувши да се ја презивам истим презименом као и Олга. Кажем јој, да ми је Олга сестра. А, она ће мени, како ти је сестра. Кажем Драги, да ми је рођена сестра, од истог оца и мајке. Пита Драга за Олгу, како је, где живи, итд. Каже Драга, и дан данас се добро сећам, какав је говор одржала Олга на дан ослобођења Београда. Тог дана, 20. октобра 1944. године, некако скупили се ми Чачани, испред хотела Москва, на Теразијама, у Београду. Изнеше некакав сто из хотела, Олга се попе на сто, какав ватрени говор је одржала. Тражила је да формирамо нашу бригаду и да идемо да гонимо Немце до ослобођења земље.

Олга се нашла у Београду, на дан ослобођења. Живела је у Београду, код родбине и пријатеља, почев од 21. септембра 1943. године, под лажним именом. Избегла је кланицу у Чачку. О овоме није никада причала у кући, нити је причала о било чему из рата, који је провела веома бурно. Олга је тада била, када се ово догађало, свршени матурант Чачанске друге мешовите гимназије. После рата завршила студије шумарства у Београду. Удата је за др.инг. Добривоја Тодоровића / 1924 / из села Ратковић код Крагујевца.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ,

Поштовани директоре,

Укратко. Зашто пишете латиницом? Као државна установа сте у обавези, по чл. 10 Устава, да пишете ћирилицом , и то искључиво. Значи, не поштујете Устав, а државна сте институција. Не ваља.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Овај допис сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ИВО АНДРИЋ - ЈА НА ЊЕГОВОМ ПРЕДАВАЊУ "О ЛИНГВИСТИЦИ ".

Године 1949. као слушалац Школе - курса за новинаре при ЦК КПС у Београду, имао сам част да присуствујем предавању Иве Андрића, које је одржано у палати " Борбе ", тада на Тргу Маркса и Енгелса.

Предавање је одржано само за нас 17- ро слушалаца поменуте школе. Добили смо и специјалне улазнице штампане на тврдом картону, на којој је писало Име и презиме лица које се позива на предавање, тема, име предавача : Иво Андрић, итд,итд. Тема је " О лингвистици ". Многи низ година сам чувао ову позивницу, док једног распремања стана није, грешком бачена у контејнер неповратно.

Нас 17 - ест, а испред нас књижевник Иво Андрић. Какав ауторитет. Оставља снажан утисак. Господин, одмерени глас, без гестикулирања, без подизања гласа. Говори, као што вода тече.

Забележио по сећању, дана 2. абгуста 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЦРНА ГОРА - ЗАШТО СЕ ОДРОЂАВАЈУ ?

Неки ђаво је одиграо своју улогу. Столетна тежња да се две Српске државе уједине, остварена је 1918. године, када су изабрани представници народа изгласали да се Црна Гора уједини са Краљевином Србијом. Узгред, тенденциозно се у Цриој Гори провлачи - да је Црна Гора ушла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, што наравно није тачно. Краљевина Срба , Хрвата и Словенаца створена је уједињењем Краљевине Србије и Државе Хрвата, Срба и Словенаца.

Деведесетих година прошлога века остадосмо у заједничкој држави, која се звала Савезна република Југославија. Искрено, очекивао сам од врхушке Црне Горе, да предложе да се та држава назове Уједињене Српске државе / УСД /.

Напротив, ништа од моје маште. Формирана држава је од почетка била на климавим ногама. И тако после 90. година живљења у истој држави дође до разлаза. Браћа не могаше да живе у истој кући. Оделише се. Старији брат је пристајао на све могуће уступке, од млађег брата није тражио да даје новац у заједничку касу - за заједничке трошкове - колико ми је познато. Колико су год браћа била једнака и равноправна, ипак се млађи брат осећао мање великим. Но, нека је тако - како је. Треба да живимо и даље и то по могућству у братској слози.

Али боли и несхватљиво је због чега руководство Црне Горе упорно и систематски хоће да сатре трагове српског порекла Црногораца.

Питам се, због чега Црногорци не могу да буду црногорски Срби. Михаило Лалић ,у својим делима, тако зове своје суграђане. Ако су велики Његош и Краљ Никола, били Срби, зар је могуће да њихови потомци нису то. Радован Караџић, поносито истиче да је Србин.

На крају, лепо би било када би било, али није, и треба да прихватимо ствари како стоје. Али, има једно велико али. Због чега црногорски врх, гради интегритет црногорске нације, на фалсификовању историје и блаћењу Српства. Није то потребно. Оно што је било нека остане како смо записали и запамтили, а нека недвосмислено кажу да им је жеља да створе нову нацију - Црногорску нацију.

Није било потребно и превазишло је све мере, какав апсурд, да се доказује како црногорци нису припадали српском роду.

Шта у свему овоме не ваља и што  боли:

1. Зашто је формирана тзв. Црногорска православна црква? Много ме подсећа на формирање Хрватске православне цркве од стране Павелића, али је тај покушај, на срећу, пропао.

2. Да се у прештампавању Његошевих дела СРПСТВО замењује са Црногорство. Ово је скандалозно.

3. Доноси се правопис црногорског језика, са два нова слова. Провидно је, само да се црногорски народ одвоји од српскога народа. Само да не будемо исто.

4. Црна Гора , међу првим државама, признаје Косово. Зар, нису могли да се мало уздрже, да покажу како им тешко пада таква одлука .

5. Званична - државна телевизија ТВЦГ, снимила је и даје емисију на ТВ о Подгорици. Не поменуше да је Стеван Немања, српски владар рођен у Подгорици, али су зато посебно истакли: да је Српска војска 1918. године окупирала Подгорицу. Замислите - Српска војска окупирала Подгорицу. Није их ослободила. Да се човеку дроб преврне.

6. Зашто српски народ у Црној Гори нема иста права као и црногорски. Немају право на језик и писмо и ако су најбројнији.

Само да се зна, да смо многи Срби пореклом из Црне Горе. У нашем крају, један бивши срез се звао - чак -  Црногорски. Сви становници тога среза досељеници су из Црне Горе.

Примера ради, моја фамилија - Шолајићи, потиче од Никшића од Пиве. Тројица браће су прешли у Србију: један у село Лису код Ивањице, други у Котражу у Драгачево, а трећи у село Бреково код Ариља - од којих су моји Шолајићи. Вероватно је да су истога рода и данашње Шолаје. Шолајићи славе Ђурђевдан, а моји Шолајићи који потичу из Брекова, славе Алемпијевдан, јер су морали да промене славу - неки од предака је убио Турчина приликом откупа десетка.

Моја супруга Емилија , рођена Рацковић, родом из села Љубића, села покрај Чачка, је пореклом из Старе Херцеговине, садашње Црне Горе. И њени претци су из околине Никшића. На најстаријем надгробном споменику на Горњем љубићском гробљу, стоји споменик, на коме пише: Михаило Рацковић, родом из Герцеговине, председатељ села Лјубића, итд, итд. Ова фамилија има за крсну славу Лучиндан.

И тако многе фамилије.

Забележио, дана 2. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак