КАКО СЕ ИШЛО У НАДНИЦУ КОД ВЕЛИКИХ ГАЗДА - СЕЉАКА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.

Тихомир Бугарчић / 1881 - 1949 /, сељак из села Кулиноваца - села надомак Чачка, био је власник великог имања. Имање је обрађивао уз ангажовање великог броја сељака , који су имали мало своје земље за обрађивање и који су морали да иду у надницу да би зарадили средства за живот - обично бројних породица.

Тихомир није звао раднике да раде код њега. Свако јутро надничари долазе сами у двориште, носећи са собом алатку са којом ће радити. Ако је време окопавања носе мотику, а ако је време косидбе косу, итд.

Предрадник одброји колико му је радника потребно тога дана, а осталима каже да могу да иду кући. Предрадник бира најбоље - проверене, гледа у мотику да ли је клепана и оштра, у косу да ли је откована. Долазило је, тражећи посао, и дупло више него што је било потребно.

Ово ми је причао, више пута, мој стриц Радомир Шолајић / 1885 - 1976 /, који је био предрадник код Тихомира Бугарчића. Стриц је имао мало земље. Радио је као предрадик, али само у сезонама обраде земље, био је кувар, кувао је по свадбама, клао свиње за посек, био је ашчија.

Два куриозитета везана за Радомира. Ратовао је од 1912 - 1920 године, говорио је -пуних 8. година. Његова јединица је , да ли 1914. или 1915. прешла у Срем, буде натерана на повлачење, није знао да плива, ухватио се за реп коња и тако здрав и читав пређе на Србијанску страну. У војсци је био кувар, кувао је и до краја живота. Зубе никада није прао, а када је умро имао их је свих 36.  здравих зуба у глави, и ако је умро у 92. години живота. Увек је копао у првој врсти, и када је имао преко 80. година. Умро је од старости. Није био болестан. Остао је у рату до 1920. године - јер је његова јединица остала на територији Албаније од 1918 - 1920. године.

Забележио по сећању, дана 12. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НА БЕРБИ ШЉИВА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Било је то, можда, 1938. или 1939. године, не знам тачно. Али знам да сам још био ђак основне школе.

Берба - купљење шљива за у кацу код Тихомира Бугарчића, најбогатијег сељака у нашем селу Кулиновцима - селу надомак Чачка. Сколи мене мој комшија школски друг Драган Ковачевић / 1929 /, да му правим друштво да и ми идемо у бербу. Опирао сам се, где да ја идем да радим код некога у надници, када је и мој отац плаћао раднике. Имао је и мој отац много дрвета шљива, Али, хајде да идем да Драгану правим друштво. Драган је био из сиромашније породице.

Рано смо стигли на посао. Скупило се нас деце, бар стотину. Од старијих можда је био тек неко, који је преносио шљиве до каца у качари. Ми мушкарчићи - мало старији - млатимо шљиве, а девојчице купе.

Имали смо само један оброк - ручак. Столови и клупе у низу, преко огромног простора изнад куће, не види се ни почетак ни крај собре.. И столови и клупе од дебелих дрвених поцрнелих талпи. За ручак, посни пасуљ , тврда проја, за салату потпуно зрели краставац - и дан - данас се добро сећам жутих краставаца и крупних зрелих семенки.

Вече. Газда Тихомир нас постројио у једну врсту, а он око паса припасао некакву кецељу са великим џепом. У кецељи, види се буџа од металних новчића. Газда Тихомир сваком детету даје по један метални динар. Драган је у врсти до мене. Тихомир даје Драгану један динар, а Драган у плач, каже Тихомиру како је целога дана млатио шљиве. Тихомир се сажали и додаде му још један динар. Наравно, ја нисам плакао, па и ако сам и ја млатио шљиве, добих само један динар.

Колико сам зарадио - радећи цели дан , веома напорно. Са 10. година млатити шљиве са мотком дугом неколико метара и тешком 3 - 4 кгр. није било лако. Зарадио сам пола кгр белога хлеба - пола сомуна, јер је цена целога хлеба била 2.- динара, кгр. ситног шећера коштао је 15.- динара. То ми је био један - једини пут у животу - да сам радио код некога за паре. Више ми није падало на памет да идем да радим - било где.

Газда Тихомир је био веома промућуран сељак. Надница одраслих , изузев кошења, била је 8.- динара. Осморо деце је могло да замени бар четворицу радника. Трошкови су четворостроко нижи. Деца брзо купе шљиве, савитљивија су од одраслих.

Забележио по сећању, дана 12. августа 2010. године,

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА - проф. др. Србобрана Тренкића - ЛИЧНО

Поштовани професоре,

Пре неки дан, на РТС, објављена је вест да је, у вашем Клиничком центру , отворена Клиника или оделење за Максилофацијалну хирургију.

Лепо је , честитам вам.

Али, пало ми је у очи, да сте таблу са називом клинике написали латиницом. Најновије писање у вашем Клиничком центру па латиницом.

Г- не професоре, у обавези сте , као јавна установа, по чл. 10 Устава Републике Србије, да пишете ћирилицом. Устав је донет пре 4. године, а ви га ни дан - данас не примењујете.

Нема шта, много касните. Не могу да разумем, да установа са толико високо образованих људи, не зна којим писмом треба да пише и да крши Устав. Ако данашњи полуписмени људи не знају ћирилицу, високо образованим то не би смело да се деси.

Иначе, приметио сам да имате пуно латинице. Нама је једино остало, да нам државне институције сачувају наше традиционално писмо. Немојте дозволити, да наше писмо видимо и читамо само на крстачама и споменицима умрлих - ако Бога знате.

Пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.