ВИЦЕВИ - ПРИЧАО ЈЕ ВИЦЕВЕ СВАКО ВЕЧЕ ПРЕД СПАВАЊЕ ПУНА ДВА МЕСЕЦА

Учествовао сам на изградњи пруге Шамац - Сарајево, 1947. године, као бригадир. На изградњу сам отишао са омладинцима из Моравичког среза из Ивањице. Хтео сам брзопотезно да одем на изградњу, нудили су ми у Среском комитету омладине да идем али нешто касније са Чачанима, да ће да ми дају неку функцију у штабу бригаде, обзиром да сам био и организован - члан СКОЈ - а, па сам се тако нашао у некој бригади из Ивањице - силом прилика.

Радили смо нормално на траси на земљаним радовима: са крампом, лопатом и ручним колицима са дрвеним точком.

Становали смо у једној ДСХ бараци, у пола бараке мушкарци, у другој половини девојке, преграђивала нас је дрвена преграда.

После вечере одлазило се одмах на спавање. Један од наших мушкараца - бригадира, причао је вицеве. Он је исто тако Чачанин, заборавио сам му име, из равних је моравских села.

Свако вече причао је вицеве, наравно преовладавали су " масни " вицеви. Примера ради, крене са вицевима о поповима и цело вече прича вицеве на тему попова, итд. А, умео је и да их исприча. Ми смо се ваљали од смеха. Појединци су скакали са горњих кревета, хоће  људи да се поломе. А, девојке, чим овај почне да прича вицеве оне се утишају, када заврши са причањем, проломи се врисак. Мада су девојке  далеко слабије могле да чују од нас, могле само само више да наслуте о чему овај прича. Вероватно, да су се све набијале на дрвену преграду. да би што боље чуле. Дежурни нас је свако вече опомињао да прекинемо са вицевима, али овај је морао да и даље још по неки виц да исприча.

Два месеца, овај је причао вицеве, апсолутно ни један није поновио. Одакле му толика меморија. Имао се утисак да их је у ходу измишљао. Лик овога бригадисте ми је остао у сећању. Ништа особено на његовом лику није било. Прошле су десетине година, никада нисам имао прилике да га сретнем. Тек после педесетак година, од нашег бављења на прузи Шамац - Сарајево, , једнога петка, када је пијачни дан у Чачку, за једном тезгом, у радничком оделу и са качкетом на глави, препознам причаоца вицева. Питам га и установимо да смо били у истој бригади и поменем му његове вицеве. Питам га шта је завршио од школа, где је радио и да се вероватно сада већ у пензији, више из хобија, бави повртарством и воћарством. Када он, ни пет ни шест каже, па ја сам сељак из тог и тог села и да се и он чуди како ме није раније сретао. О човече, зар је могуће, да сељак, са 18. година старости има такву инвентивност, таква запажања, такву меморију и надареност. Био сам убеђен а и остали бригадири, да је школарац и те какав, а он само обичан сељак.

Забележио по сећању, дана 30. августа 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

МИНИСТРУ ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ИНФ. ДРУШТВО - ЛИЧНО,

Поштована министре,

Колико ми је познато, Телеком је јавно предузеће, управо предузеће у државном власништву.

Ова установа, или предузеће пишу све на латиници: рачуне, телефони су програмирани на хрватској ошишаној абецеди, али за бугарски и македонски језик је примењено ћирилично писмо.

Зар ово предузеће не обавезује чл. 10 Устава Републике Србије, у коме пише да је у службеној употреби у Србији српски језик и ћирилично писмо. Зашто се крши Устав ? Или ја можда грешим. Да ли ми неко меродаван може дати одговор на ово питање ?

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам послао и Телеком - у.

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.