Categories
My Links
Генерална
Симеуновић Милена, рођена Шолајић, из Чачка, умрла 5. маја 2002.године,
jovansolajic | 11 Август, 2011 14:07

СИМЕУНОВИЋ МИЛЕНА ИЗ ЧАЧКА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, УМРЛА 5.5.2002.ГОДИНЕ.

Милена Симеуновић, рођена Шолајић, из Чачка, после краће болести умрла је у Чачанској болници дана 5.5.2002.године.

У болницу је смештена 1. маја - на нервно оделење, изгледа да је имала склерозу мозга. Посетили смо је, брат Видосав и Ја 2.маја, лепо је говорила али неповезано, није била свесна да се налази у болници, говорила је да је ништа не боли. Умрла је на Васкрс 5. маја у 22,30 часова - после 5. дана проведених у болници.

Милена је рођена 8. октобра 1922 . године, у селу Кулиновцима покрај Чачка, од оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974/ и мајке Милеве, рођене Вујовић из села Граба из Драгачева /1900 - 1981/. Милена је прво дете у оца и мајке, имала је пет браће и сестара : Олга / 1923/, Милутин / 1925 - 1998/, Вера /1927 - 2007/, Јован /1929/ и Видосав / 1932/.

Милена је по занимању домаћица, имала је 4. разреда основне школе. Одрасла је у бројној породици од 10. чланова : деда Благоје / 1861 - 1942/, баба Живана /1865 - 1936/, отац Иванко, мајка Милева и 6 - ро њихове деце.

Сеоско домаћинство од неколико хектара имања. Иванко је био средњег имовног стања - тако је био разврстан по пореским законима Краљевине Југославије. Сматран је инокосним земљорадником, јер се третирало да једини у бројној породици привређује.

Велико имање, бројна породица, доста стоке, без икакве механизације, доста зграда за живљење и доста економских објеката, условили су - да је Милена морала, већ са седам година да гледа и одгаја млађе сестре и браћу, да ради око шпорета, да распрема куће, да иде за стоком, већ као девојчурак је морала да иде и у њиву - у своју или на позајмицу, да жање и врше јечам и пшеницу, итд.Одрастала је у, може се рећи - у односу на остале породице у нашем крају, у боље стојећем домаћинству. Али, имати свега и свачега - односно не бити гладан, бос и го, значило је да у таквој кући је морало и много да се ради. Да се поједе, попије и обуче имало је, али је то све морало великим знојем да се залије. Док смо ми деца у баштованлуку испод нашег бунара плевили и окопавали по врелини, гледали смо како се жене сиротињских радничких породица на простртим ћилимовима у баштама излежавају, пијући кафу претежно од прженога јечма, али пријатног опијајућег мириса.

Пре Другог светског рата, иако је имала тек 18. година, али темељна - добро развијена- каква би и одговарала за добро рмбаћење, многе је просце имала, али су то били земљорадници - сељаци. Милена за живу главу није хтела да се уда за сељака - па и великог домаћина. Изузетно за њу се био заинтересовао Душан Јовичић, сељак из нашег села - велики домаћин, али Милена није хтела ни да чује. Чекала је прилику да се уда у град - пошто- пото.

Пред рат Милена је завршила шнајдерски курс код Сингера, који је одржаван у нашој новој кући у великој гостинској соби. Много је ту девојака било из нашег и суседних села. Међутим, тата ипак није могао да Милени купи машину, јер је била и веома скупа, тако да се Милена није никада бавила шивењем. Пред рат је тата запао у неке дугове, имао је велике рате по хипотекарном зајму за изградњу нове куће, а морао је да плаћа и школарину за школовање двоје деце у Чачанској гимназији, јер се сматрало да је имућнији. Тако, ништа од Миленине шиваће машине.

Милена је припадала партизанском покрету. У зиму 1941/42 ишла је на болничарски курс у планину Јелицу, ноћу кријући се. У септембру месецу 1943 године једва је избегла четничку каму .

Тако се 1946. године и указа прилика да се уда у град. Милена се удаде за Љубомира - Љуба Симеуновића, из Чачка, по занимању опанчара, потом кожара и ВКВ угоститеља / 1917 - 2003/, тада на служби у Фабрици кожа у Чачку. Лепа прилика, али смо ми укућани имали примедбу што је старији од Милене 5. година и што је имао 29. година живота.

Венчање је обављено почетком октобра 1946. године, по лепом сунчаном дану - у време Михољског лета. Како и доликује, удаје се најстарија ћерка Иванка и Милеве, приређено је велико весеље код наше куће у Кулиновцима. Да ли је венчање обављено у цркви или Општини не сећам се. Не знам да ли је тада већ било уведено грађанско венчање пред матичарем.

Испод наше куће на благој низбрдици беше тада чистина - ливада ли је тада била- сватови су стизали у изгланцаним црним фијакерима са нагиздавим коњима са по два упрегнута коња. Све нека, за нас са села, господа, обучени претежно у лепа грађанска одела, мушкарци са краватама, жене и девојке у лепим хаљинама разних светлећих и живих боја са фризурама.Милина гледати само.Моје очи и данас виде испод наше куће на великом простору много фијакера са лепим коњима и лепог света - веселог и лепо обученог за оне прилике.

Приликом извођења младе, ја сам, какав је обичај, испалио један или више метака - сад се не сећам колико, са балкона наше нове куће, из мога коњичког карабина Војске Краљевине Југославије, којег сам имао још из времена рата.

И свадбара је било пуно. Позвани су сви из комшилука и сва родбина. Изузев, тата није хтео да позове рођаке који су у време рата били на другој страни - који су били симпатизери четничког покрета, или је можда само коинциденција - јер није можда могао да их све прими и угости. Нису нам били: из фамилије Петровић из Парменца - из куће наше бабе Живане - очеве мајке, затим из куће Јакова Шипетића из Атенице, чија је жена Живка мојој мајци Милеви рођака, једно су од брата а дрого од рођене сестре, затим Ранка Лазовића из Кулиноваца, затим рођаке из села Виљуше, итд

Од свадбара смо добили, какав је обичај, по бравче заклано или и испечено. Сећам се, у некава кола смо натоварили 27 - ро бравчади и отерали да их Никола Благојевић, чувени баштован из Чачка , иначе наш комшија, у његовој фуруни испече, а колико је било испечених нисам бројао нити сам упамтиио, али свакако доста. Причало си да је пуно бравчади нашло пут и преко ограде. Ашчија је био наш стриц чича Радомир Шолајић. Он је и кувао свадбарски купус. Носило се и: погача, нешто умешено слатко, обично патишпања, флаша ракије ређе вина.

Уобичајено, младенци су добили поклоне, обично су то поклони материјалне вредности. Али су то били веома скромни поклони: тањири, нека шерпа, лонац и сл. Није ми познато да је неко дао новац на име поклона.

Собра се простирала с краја на крај нашег дворишта, приближно око 50 метара дужине. Музика - хармоникаши из Атенице, мислим да је био старији Словић и још неки.

Свадба је протекла у најбољем реду. Изузев, што је наш зет из фамилије Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, био претерао са откидањем глава нашим кокошкама - какав је обичај да зетови чине на свадбама, па је се тата тешко на њега наљутио, једва га је зауставио у тој помами.

Милена и Љубо, прво су становали приватно у кући Васиљевића у Кулиновачком пољу код Чачанске болнице, потом код Сима Хаџића, трговца, код кафане Цар Лазар.

Љубо је међу првима у Чачку добио плац на чистој ледини у Македонској улици бр. 27 и изградио кућу по плану уз дозволу: од две собе, велике кухиње и подрума 1953. године . Тражио је да направи и купатило, међутим урбанисти му нису дозволили - нису дали да прави клозет у кући. Ипак ту није било ни водовода ни канализације.

Касније је Љубо доградио кућу са нишом, купатилом и шпајизом.

Милена и Љубо су родили синове: Мирослава / 1947/, металостругара и Предрага / 1948/, аутолимара. Имају и унуке: Ненада, Милана, Ивану и Невену. После њихове смрти добили су и троје праунучади.

Милена је сахрањена на Чачанском гробљу, атеистички, уз музику и без послужења на гробљу. Код куће послужени су: родбина и комшшије, у пет тура у једој од највећих соба куће.

Љубо је за живота купио оквир и подигао споменик себи и Милени.

Забележио из својих Забелешки за 7 . мај 2002. године.

Јован Шолајић, дана 11. августа 2011. године.

 #