САКРИЛА САМ С А Ш У ОД ПРОГОНИТЕЉА - РАТНЕ 1944. ГОДИНЕ.

Саша је живео у кући родитеља, у једној од већих кућа, на брежуљку изнад железничких зграда у станици у Брђанима , на узаној прузи Београд - Чачак- Сарајево, удаљеном од Чачка према Горњем Милановцу око 9. км.

Емилија Рацковић / 1932/, касније удата за Јована Шолајића, писца ових редова, прича - како је спасила Сашу сигурне зле ратне коби у касно лето или почетком јесени 1944. године.

"Сашу сам познавала , из виђења, од раније. Моја породица је живела у једној од државних зграда, од 1942 до 1945 . године. Тата Душан Рацковић / 1904 - 1969/ је био чиновник железнице , радио је као десетар пруге, мама Ковиљка / 1912 - 1975/ је домаћица и са нама и три моје млађе сестре: Бранка / 1935/, Вера / 1936 - 2003/ и Дринка / 1939 - 1952/.

Саша је знао да се одмах створи код наше зграде када угледа моју сестру од стрица Драгославу - Драгицу Рацковић /1922 - ?/, из Љубића, или другом приликом, и сестру од тетке Јелу Стефановић/1923 - ?/, које су нас често посећивале. Волеле су да нам долазе у госте, био им је то један од видова изласка из куће. Саша је знао да са њима стоји и води некакве разговоре. А, мене је моја мајка Ковиљка, обавезно, задуживала, да се као нечега играм у њиховој близини и да пазим да тата Душан не наиђе и да их види у разговору. Тата Душан је био веома строгих моралних начела, али поштен и правичан и осећајан, али и прави војник. Саша је био лепо обучен, носио је грађанско одело, био је свршени матурант или студент.

Једнога дана, било је то крајем лета или почетком јесени ратне 1944. године, негде пред долазак Руса, у по бела дана, била сам у дворишту, Саша је преко пруге улетео у двориште - каже ми да га јуре и да га склоним у кућу - да га сакријем. Била сам сама у кући, мама и три сестре биле су негде у комшилуку, а тата је био на послу. Рекла сам Саши да не могу да га сакријем у кућу - не смем. И добро сам урадила. Поред куће имали смо отворену шупу за дрва за огрев и ту се налазила једна велика каца. Саши кажем да ускочи у кацу, ту су се нашле неке старудије од крпа, ја их пребацим преко каце. Утом, истог часа, у двориште упадају бар десетина наоружаних људи са упереним пушкама. Питају ме: да ли је се неки човек овде сакрио, ја слажем и кажем да никога нисам видела. Они, потом, мене потерају испред себе у сва оделења куће , претраже све ормане, испод кревета, затим испод стрехе. Завирују око дрва и у кацу. Један од њих каже: колика је ова каца у њу може да се сакрије бар десет људи. Срећом нису много загледали у кацу. Одоше они, потом и Саша се искобеља из каце и оде негде. Никада га више нисам видела, нисам сазнала шта је са њим било, нити ми је остало у памети - која га је то војска јурила. Једно само знам да нису били са брадама.

Нисам о овоме причала било коме, па ни укућанима ни тада нити било када касније - да ли због тога што сам направила огромну грешку - сакривајући бегунца у ратним условима - што је било равно самоубиству. Кућу сам могла да уништим. Била сам и дете / 12. година/, па нисам била свесна шта чиним нити сам имала страх. Жао ми је сада, што нисам о овоме причала мами и тати, они би ми рекли о идентитету Саше и његовој судбуни, поготову, ако је мој , ипак,непромишљени потез био пресудан у животу Саше. Можда је убрзо и страдао, упротивном, вероватно би ме потражио да ме види. Или је , у питању индиферентност - јер је у рату свакоме живот висио о концу свакога дана.

Ово ми је испричала моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, дана 27.фебруара 2012. године.

 

ТВ ПИНК БЕОГРАД

За главног и одг. уредника,

Поштовани,

1.Ваши спикери и водитељи толико рафално говоре, да тешко можемо да их разумемо,

2. Тон је , саговорника на ТВ, толико слаб и неразумљив, да не можемо да разумемо о чему причају.

3. Спикери и водитељи задњу реч или слог прогутају

4. Непотребно употребљавате много страних речи и нама гледаоцима остаје да схватимо да ови не знају добро свој српски језик,

5. Ваша ТВ је , пре свега, српска ТВ, зашто онда , више, не пишете на српском језику и ћирилицом,

6. Ваши гости треба да буду лепо, пристојно и савремено обучени и уредни, а не да изгледају као да су дошли право са њиве, или из купатила.

Желим вам све најбоље.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 

АНЏЕЛИНА ЏОЛИ. ФИЛМ " У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА"  

Ако сте хтели да снимите грозоте и спектакл из рата деведесетих у БиХ, могли сте  - да би постигли пун погодак, да снимите како Бошњаци или Муџахедини одсецају главе Србима . Али, ви сте снимили политички и пропагандни филм. Ишли сте по већ утврђеној матрици - да су у поменутом рату Срби лоши момци..

Јован Шолајић, Чачак

 

 

 

НАЦИОНАЛНЕ ПЕНЗИЈЕ.

Нациналне пензије у Србији, очигледно, нису социјална категорија. Нису социјална категорија, обзиром, да их добијају и грађани, који имају позамашну имовину и високе текуће приходе. Нису социјални случајеви уметници који поседују виле и летњиковце, скупе аутомобиле и јахте, академици који већ имају академски додатак од 85.ооо.- динара месечно, који се исплаћује из државног буџета.

Зато сам мишљења:

1. Да Уставни суд прогласи Владину Уредбу, по којој се садашње националне пензије исплаћују, неуставном, обзиром да је оваква иплата из буџета морала бити прописана законом / Чуди ме да Уставни суд, ни после толико година није реаговао - да Уредбу прогласи неуставном, јер се само законом могу прописивати привилегије/.

2. Да се донесе закон, којим би се установио национални ДОДАТАК НА ПЕНЗИЈУ- искључиво као социјална категорија, заслужним грађанима из свих области, који су већ носиоци изузетних националних признања, по строго прописаном критеријуму.

3. Да лимитирани износ укупних текућих новчаних примања са додатком на пензију, буде, примера ради 500.- или 700-- ЕВРА месечно. Додатак на пензију, који би се грађанину исплаћивао, представљао би разлику између лимитираног износа и исплаћене редовне пензије и других месечних новчаних примања. 4. Да се законом пропише број уживалаца овога Додатка..

4. Заслужним грађанима, који би по критеријумима заслужили Додатак на пензију, али због прекорачења утврђеног лимита не могу је добити, ако испуњавају одређене услове, држава да их награди плакетама , ордењем и сл.

Овим би се постигао циљ:

- да заслужни национални радник живи достојно - пристојно.

- да се не даје новац већ добро ситуираним грађанима, којима богатство већ "прелива". Зар није апсурд, да нпр. академик има редовну пензију од 70.000.- динара, академски додатак од 85.000.- и да му се на то још дода национална пнзија од 50.000.- динара , што износи укупно 205.000.- динара. А, председник државе има плату од око 120.000.- динара.

Јован Шолајић, Чачак, дана 21. фебруара 2012. године. . -: .

 

----- Original Message ----- From: JOVAN SOLAJIC To: ???????? - ????????? ??????? Sent: Friday, February 03, 2012 12:33 PM Subject: Zašto Politika i dalje upotrebljava termin " Uža Srbija" ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА - ЛИЧНО Поштовани господине, У данашњој Политици, на стр.10, ваш извештач Д.Ј.С. употребљава термин " Ужа Србија". Зашто ? Колико знам, не постоји таква одредница у територијалној подели наше државе. Постоји само Србија и регије у Србији - када треба поближе дати неке информације о: привреди, становништву, метереологији, итд., као: Војводина, Западна Србија, Источна Србија, Јужна Србија, Шумадија и Централна Србија. Никако, Ужа Србија, већ Централна Србија -поштовани гл. и одговорни уредниче. С поштовањем, Јован Шолајић, Чачак Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.  

ЗА ДИРЕКТОРА Ј.П. ГРАДАЦ ЧАЧАК, ОДНОСНО ЗА ОДГОВОРНО ЛИЦЕ

Поштовани,

У данашњем Чачанском гласу написана је информација "...да су замењени уређаји на семафору на једној раскрсници у Атеници".

Морам да вас исправим - да се семафор у ул. Др.Драгише Мишовића код О.Ш. "Свети Сава" налази у Чачку, у градском насељу Кулиновачко Поље, у М.З."Свети Сава" у К.О. Чачак, а не у Атеници - како ви кажете и пишете.

Невероватно је да ваши одговорни чиновници то не знају. Бар ви морате знати где се који јавни објекат налази.

Морам да вас подсетим , да се у градском насељу Кулиновачко Поље налазе и следећи објекти: касарне, Градска болница, Обданиште, О.Ш. "Свети Сава", црква Огњена Марија, хала Младост, хала Колос...

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 

ГЛАВНОМ И ОДГОВОРНОМ УРЕДНИКУ - ЛИЧНО

Поштовани господине,

Добрица Ћосић, наш највећи живи књижевник, један од најзнаменитијих српских писаца уопште, напунио је 90. година живота 29, децембра 2011.године.

Зашто, цењена, Политика не написа ни једну реч о овом јубилеју? Ако је и нешто згрешио / ако је згрешио/ Политици, ипак, нисте смели ускратити вашим читаоцима, неки пригодан напис о животу и раду овог великог писца.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 

ЗА САШУ МАРИЋА, УРЕДНИКА - ЛИЧНО,

Поштовани г- не Марићу,

Уз данашњу Политику одштампан је и ваш додатак: "BUSINESS DIALOGUE". Лепо.

Међутим, питам се, због чега сте додатак одшампали латиничним писмом, а не на писму које је у службеној употреби у Србији, односно на ћирилици - на писму којем је одштампана Политика.

Зашто се срамите свога писма. Зашто, кварите визуелни изглед наше ПОЛИТИКЕ?

Ако се нисам обратио на праву адресу, молим вас да ово писмо проследите коме треба и да ме о томе обавестите.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам намоме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА.

Поштована Гордана,

У јучерашњем издању Чачанског гласа, ваш извештач З.Л.С., пише да је црква Огњене Марије из Атенице.

На жалост, морам да вам кажем да се црква Огњене Марије налази у Чачку, а не у Атеници. Налази се у граду Чачку, у градском насељу које се зове Кулиновачко поље, у М.З."Свети Сава", К.О. Чачак.

Проветите моју тврдњу: у Урбанистичком заводу града Чачка, у Катастарској управи, у Црквеној општини, погледајте у грађевинску, или употребну дозволу за изградњу поменуте цркве.

Молим вас, престаните да територију градског насеља Кулиновачко поље, односно градску М.З."Свети Сава" називате Атеница.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 

 

ЗА ЈЕЛЕНУ ДРАКУЛИЋ - ПЕТРОВИЋ, ДИРЕКТОРА НИН- А -ЛИЧНО

Поштована г - ђо,

У синоћној емисији " ПИРАМИДА", на Првој ТВ, ваш главни и одговорни уредник, г - ин Небојша Спаић, између осталих непримерености, да не употребим оштрију реч, рече следеће:

1. Шта то тражи ПУПС - Кркобабић - ћирилицу за српски језик за слање МС порука - само ћирилица па ћирилица. Зашто, када је у Србији угрожена латиница. Рече и оста жив. Он, као да је слеп.

Он, значи не зна - да је по нашем Уставу у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. Значи, да све државне институције. установе , јавна предузећа, морају да све пишу на српском језику и на ћирилици. А, чињенице говоре да није тако - да многе установе пишу искључиво латиницом - напротив. И шта тек рећи, за нашу уличну иконографију, за нашу штампу, издавачку делатност - књиге, ТВ, етикете на трговачкој роби, лековима и да не набрајам. Не можемо да се препознамо - нигде нашег службеног и традиционалног писма - писма - по којем смо у свету препознатљиви - већ само - сама латиница и енглески језик

2. Да нема ништа против да у Србију дође Анђелина Џоли, на промоцију њеног филма . у којем здушно блати Србију и српски народ.

Можда поменути Спаић има право да се придружи блаћењу своје државе и свога народа, али нема смисла да то ради човек на тако одговорном радном месту у тако реномираном недељнику.

3. Слаже се са потписницима јавне петиције који одобравају изјаву књижевника , саветника Кривокапића, који жали што није употребљен експлозив у Бањалуци и да је против смењивања управника Народне библиотеке Србије. Много непромишљено и да не кажем будаласто.

Може Спаић да се бори за слободу говора и може да има нешто против Председника своје државе, али не може да подржава тероризам. Ово је, чак, за кривично гоњење. Подписници петиције и они који их подржавају , побркали су лончиће. Измешали су бабе и жабе.

Јадна је та држава и тај народ у којој се толерише претња тероризмом против Председника државе. Председник државе - док је председник мора бити поштован и уважаван достојанствено од свих грађана. Он не сме бити омоаловажаван, а камо ли да се толерише претња тероризмом.

И све остало што је говорио није било примерено, па није ни чудо што је добио свега 6% гласова гледалаца.

Надам се да ће ово писмо стићи на адресу директора. Надам се да ћу добити некакав одговор.

Очекујем да ће те ово писмо одшампати у вашем недељнику НИН - као писмо читалаца.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Ово писмо објавио сам у моме БЛОГ - у Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 

 

ДА ЛИ ЈЕ У СРБИЈИ ПОТРЕБАН ПРЕВОД СА СРПСКОГ НА БОСАНСКИ ЈЕЗИК

Ако су, по лингвистичком правилу, језици народа слични и да за њихово разумевање није потребан преводилац, сматра се да се ради о истом језику.

На нашим просторима, према горе изнетом правилу истим језиком се сматрају: српски, хрватски, босански и црногорски језик.

Међутим, право је сваке државе да свој језик - језик већинског народа, назове како хоће и жели.

Али, то не значи да држава мора да законима регулише, право националних мањина поменута четири језика, да се у државној употреби - управо у службеној употреби општи и пише и на језицима поменутих мањина..

Зар у Пријепољу, у Суду,.треба преводити на босански језик. Ако Срби у Пријепољу и околини говоре српским језиком у држави Србији, зар и Босанци, или Бошњаци или Муслимани не говоре истим језиком, чак и истим наречјем као и Срби и зашто им је потребан преводилац. Или, ја можда нисам у праву - можда Србин и Босанац или Бошњак у Пријепољу говоре различитим језицима.

Зар Босанци у Пријепољу не треба да знају званични језик државе у којој живе. У цивилизоване земље не можете да емигрирате док не положите знање језика и историју дотичне државе.

Зато, предлажем Држави да донесе пропис по коме се:

1. Грађани се могу изјашњавати да говоре и језицима националних мањина: Хрвати, Босанци или Бошњаци и Црногорци, и

2. Али, да поменути језици не могу бити у јавној употреби - јер се ради фактички о истом језику - српском језику, који је Уставом прописан као језик у службеној употреби.

Ово је моје размишљање, без и најмање намере да се некоме замерим. Србији је доста разно разних деоба. Напротив, ради напретка, треба да се што више сједињујемо - да државу у којој живимо треба да поштујемо као и свој дом.

Ово сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

У Чачку, дана 25.јануара 2012.. године.

 

ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА БЕОГРАДА И ЗА ДИРЕКТОРА ГСП БЕОГРАД

Поштована господо,

У данашњој ПОЛИТИЦИ, у рубрици "Међу нама" , Бранко Косић из Београда пише: "Латиница у шпанцу". И ја сам вам о латиници у "шпанцу" писао. Поново вам пишем.

1. Зашто латиница и зашто то није исправљено,

2. Зашто боје трамваја нису поређане каква је и застава наше државе,

3. Зашто се читају и чују речи, које нису уобичајене у српском већ у језику суседних држава, као што су : стајалиште, крижање, преседање, итд.

Питам вас , цењени градоначелниче Београда. Да ли ће те наредити да се горе поменути пропусти исправе и да ли ће те предузети одређене мере против одговорних лица у ГСП и у Управи за саобраћај града Београда.

Питам се - да ли је могуће - да се овакви трамваји приме од испоручиоца и да ли је могуће да је одговорно лице пустило у саобраћај ова возила. Какав смо ми то народ. Да све дозвољавамо. Зар су нам на одговорним функцијама тако неодговорни људи. Без знања, реда, одговорности, да не набрајам даље. Па зар наш наручилац није написао - нацртао испоручиоцу - произвођачу - шта и како треба да напише и којим језиком треба да говори и пише. Ако нам је Хашки суд наметнуо хрватски или босански језик и то за суђење нашим Србима, зашто је наш језик и писмо скрајнут и када смо ми у апслутној предности - ми купујемо трамваје и можемо да захтевамо да буду произведени уз поштовање свих правила , закона и Устава наше земље.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.