ОСНОВНА ШКОЛА "СВЕТИ САВА" ЧАЧАК
ДИРЕКТОРУ ШКОЛЕ - ЛИЧНО
Поштовани директоре,
На све стране ваше школе - на раздаљини до 100 па и 200 метара - природа је покривена отпацима од најлонских кеса и флаша. Околни травњаци покривени су су толиким отпадом да се трава и не види. И, сви објекти тржног центра исцртани су графитима.
Ништа друго не може да ми падне на памет - већ да су ђаци ваше школе актери те прљавштине.
Предлажем вам, да сваких седам дана организујете акцију , да ђаци сакупљају горе наведене отпатке - све док им се не досади - да их научите да тако не треба да раде. Такође, да периодично наредите скупљање новца за кречење фасада околних зграда.
Научите или натерајте ђаке да кесе и флаше бацају у контејнер који им се налази " пред носем" - а не где им падне на памет.
Научите ђаке да чувају благодети наше богате природе. Свуда нам поред улица и сокака стоје бачене најлонске кесе и пласитичне флаше и још какав отпад. Научите ђаке да они то не смеју и не треба да раде и да утичу на одрасле чланове свога домаћинства да се и они боље понашају према природној средини у којој живе.
Пре Другог светског рата, ми - ђаци те школе морали смо да одржавамо чистоћу у дворишту школе , около школе није било потребно јер је све било у најбољем реду. Плевили смо траву у калдрмисаном дворишту школе. Травке једне није смело да бу де у калдрми .
Много је прљавштине око ваше школе. Није примерено једној васпитној установи. Немојте дозволити да интервенише Комунална полиција.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
НОВАКОВИЋ ВЕРА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, ИЗ БРВЕНИКА НА ИБРУ, УМРЛА 5. НОВЕМБРА 2007. ГОДИНЕ.
Вера Новаковић, рођена Шолајић, из Брвеника на Ибру, умрла је 5. новембра 2007. године, у болници у Рашки. Годинама је боловала од штитасте жлезде и шећерне болести. Сахрањена је на гробљу у Брвенику на Ибру,теистички, уз послужење на гробљу.
Вера је рођена у селу Кулиновцима покрај Чачка 16.августа 1927. године, као четврто дете, а трећа ћерка по реду од Иванка Шолајића, земљорадника / 10.5.1899 - 1.4.1974/ из села Кулиноваца покрај Чачка и Милеве, рођене Вујовић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, домаћице, од укупно шесторо деце у оца и мајке / три брата и три сестре/.
Вера је завршила основну школу од 4. разреда 1938.године, у Кулиновачко - атеничкој школи, која се налазила на око 100 метара од наше куће. Једно време, пре поласка у школу, Вера је живела у селу Грабу у Драгачеву, у породици бабе и деде по мајци - Живка Вујовића / 1871 - 1943/ и бабе Катарине , рођене Милутиновић - рођене у селу Тијању у Драгачеву. У кући бабе и деде у Грабу, тада су живели поред деде и бабе, ујак Милијанко, ујна Олга, рођена Живанић, родом из села Коњевићи код Чачка и ујак Миладин. У кући још није било мале деце, те су Веру обгрлатили и заволели сви из куће - како се само пожелети може. Једва су је пустили да се врати код родитеља - тражили су да остане код њих - трајно. И Вера их је све заволела и свикла - да се и она једва од њих одвојила.Тражили су да је упишу у основну школу у Грабу.
Вера је после основне школе одрастала у кући родитеља, радећи све послове око домаћинства, око стоке, и рада у пољу - на имању. Копала је у татиним њивама , а и у позајмицама и на мобама. Године 1949. у нашем селу је основана СРЗ " Ратко Митровић", те је Вера мало закачила рада и у СРЗ - остварујући трудодане. Тата је одмах приступио СРЗ.
Те 1949. године време је било да се Вера уда. А, и тежак је то посао био - радећи свакога дана од јутра до сутра у њивама и ливадама, воћњацима и вршидбама по целоме селу у СРЗ од зиме до касне јесени, те је и то помогло да живот промени.
У месецу септембру или октобру 1949. године, неко је Вери сочио и она оде без свадбе и без икаквог испраћаја и без знања родитеља и уда се за Радомира Пајовића, милиционера из Крагујевца, родом из села Мршинци код Чачка / 1926 - 1990/. За неки дан и ја одох на редовно одслужење или дослужење војног рока у Загреб, тако тата и мама остадоше сами у кући, поред 6 - ро деце. Милена је била удата у Чачак / 1922 - 2002/, Олга / 1923/на студијама или је већ била завршила факултет у Београду, Милутин / 1925 - 1998/ у војсци у Београду, Ја / 1929/ у војсци у Загребу, Видосав / 1932/ , на занату у Краљеву
Вера је кратко живела са Радомиром. Брзо су се разишли и развели, не знам колико им је брак трајао. Живела је у неком кућерку у центру Крагујевца, одмах близу десне обале Лепенице, делила је просторије са неком Видом, великим другом и сапатником. Вера је једно време радила у Фабрици конзерви " Звезда" у Крагујевцу. Причала нам је - да када би ви знали како се спрема та конзервирана храна ни када је не би узимали у уста - што је она одмах прекинула са конзумирањем.
Вера је у Крагујевцу, у браку са Радомиром Пајовићем, родила сина Слободана - Бобана - Паја Пајевића / 1950/, погрешно заведено презиме у матичне књиге - Пајевић, уместо Пајовић, и тако оста до данас, дипл. маш. инжењера у фабрици " Слобода" у Чачку. Вера је тешко живела у Крагујевцу. Тата и ми остали из куће смо Веру помагали колико се могло. Али, тешко је било у туђем стану живети и одгајати мало дете и радити тешке послове у фабрици. Поготову, што је Слободан био напуштено дете - све му је мајка дозвољавала. Пример, хоће да руча ћевапчиће у кафани. Хоће 10. ћевапчића, загрли тањир - не да Вери да поједе ни један ћевапчић, а не може да их поједе све и остане део плаћен а непоједен.
Неко време је прошло / 1959/ и Вера се по други пут уда - за Славољуба Новаковића / 1926 - 1979/ из Баљевца на Ибру, родом из села Варева код Рашке. Недуго потом / 1961/, прешли су да живе у Брвеник на Ибру у насељено рудничко место. Славољуб - Славо је учесник НОБ- а, више пута је у рату рањаван. Био је велике бистрине и ума, радио је послове шефа рачуноводства у Амбуланти у Рудницима угља у Баљевцу на Ибру и у још неким фирмама. Био је "дрвени адвокат" у овом крају. Био је способан , а имао је и своју писаћу машину, да напише, молбу , жалбу, тужбу, да регулише пензије ратницима и осталима ратне и поратне генерације са мало стажа. У једном говору, на његовој сахрани, поменуто је да је Славо успео да регулише пензије - њима 198 - рици или сличном броју. А, на сахрани је одржано неколико говора и то од угледних личности.
Славо потиче из познате породице. Деда Славов је био цариник у Рашки, у време Краљевине Србије. Његов деда купио је 2 ХА имања у Рашки, која ће так сада бити приведена намени за некакву градњу и имање од 14, 5 ХА у селу Вареву код Рашке, имање столетне шуме борова и сл. На овоме имању, поред куће , старе и новоузграђене за излете и сл., протиче бистри поток планинске воде. Иначе, после смрти Славовог оца, целокупно имање је преведено на мајку Славову. Да није тако било - да је и Славо наследио 1/3 колико му је припадало - имао је и једну сестру, Славо би вероватно све то имање утулио - продао обзиром да је живео у веома тешким материјалним условима.Овако, после смрти Слава и Славове мајке сво имање стоји и наследили су га 5 - рица Славових синова.
Славо је из свога првога брака довео синове : Слободана - Слоба / 1949 - 14.7.2003/, Сима / 1951/ и Родољуба / 1953/, Вера му донела из првог брака свога сина Слободана - Бобана / 1950/, и заједно су родили Ивана / 1960/ и Александра / 1961/, тако да су Вера и Славо одгајили укупно 6 -ест синова.
Вера и Славо тешко су материјално живели - требало је издражавати 8 - ро чељади са једном Славовом скромном платом.Тата Верин Иванко Шолајић, памагао их је колико је знао и могао.Чим су западали у велике материјалне тешкоће, Вера је долазила код тате Иванка и тражила да јој помогне. Тата Иванко прода плац на имању зв. Радовина, колико треба да Вери, а остатак остави за себе и породицу, јер је и он био у истим или сличним тешкоћама. Тада је плац за изградњу кућа било лако продати. Наше имање се налазило у приградском насељу Чачка, у насељу у коме је у то време цветала дивља изградња кућа од стране досељеника из: Драгачевског, Ивањичког, Златарског, Златиборског, Нововарошког краја. Узгред речено, тата је то имање цело, плац по плац, испродавао. Вера је увек чекала пар дана док тата прода плац, узме паре и натраг кући да решава проблеме. Тата је засигурно тако продао неколико плацева. Тата је био веома осетљиве природе, није се уопште предомишљао да ли да продаје имовину или не.Увек је Вери излазио у сусрет.
Школовати , хранити, облачити и обувати није било лако - 6 - ро ђака.. Вера се сналазила. Најстарија 4 - ца синова била су приближних година : Слобо, Бобан, Симо и Родо, па су удешавали да иду у школу у две смене. По двојица се враћају из прве смене , свлаче "парадно" одело и обућу, облаче шта се има за по кући, а друга двојица обрнуто: свлаче оно што се носи по кући и облаче оно што су прва двојица носили у школи у првој смени.
Вера и Славо нису одвајали децу и деца су - међу собом живела у највећој слози и љубављу - и до - дан - данас је остало тако.
И поред огромних материјалних тешкоћа, Вера и Славо били су веома гостопримљиви. Једне прилике, с јесени посетили смо их док су живели у Баљевцу на Ибру : нас седморо из Верине породице из Чачка.Сестра Милена , брат Милутин са супругом Грозданом, брат Јован са супругом Емилијом и брат Видосав са супругом Ружицом.Супруг Миленин Љубо није могао због посла да пође, а сестра Олга и њен муж Добривоје из некаквих разлога нису могли да пођу, а живели су у Београду. У дубоком памћењу ми је остала ова посета. Ишли смо ми и у другим приликама. Возом смо тада путовали, аутомобил је ретко ко имао. У гостима смо били 3 - 4 дана. Како су нас само гостили. Свега и свачега је било да се поједе и попије.Најслађе смо појели - ни мање - ни више, већ скоро пуно дрвено буре од пулпе од 200 литара киселе паприке - спремљене као туршија - са сирћетом, першуном, целером, итд.
Славо је добро пио. И умро је, веома млад, вероватно да је пиће томе допринело.Једнога дана, пијан, било је то с јесени, прекорачио је праг стана, пао и умро. Није боловао. Умро је 1979. године, са 53. године живота. Вера са синовима га је сахранила достојанствено. Сахрана атеистичка. Носили су га до вечног пребивалишта - њих 6 - рица синова. Присутно је било много света. Одржано је неколико говора. За присутне на гробљу приређено је послужење. Ни пре ни после Славове сахране, нешто тако нисам видео. На дугачак низ столова на гробљу од талпи фиксираних , као и клупа које иду уз столове, изнето је за послужење, свега и свачега. Неколико салата : кисела паприка, парадаиз, слатки купус, кромпир, мислим да је било укупно 6. врста салата, јагњеће, прасеће, телеће и пилеће печење, риба, чак и пуњена паприка и сарма од киселог купуса, све врсте пића. Прво четворо деце већ је имало своје плате, па су и могли да покажу свету да Славова деца су домаћини и колико су покојника ценили и поштовали. Имао се утисак да је око сахране Бобан био најглавнији.
Слобо је завршио подофицирску школу ЈНА и пензионисан је у чину заставника ЈНА. Бобан је завршио Машински факултет у Чачку, Симо је завршио за трговца и ради и живи у Београду, Родољуб - Родо је завршио за електричара и живи и ради у Београду, Иван је завршио за ПТТ техничара у Београду , радио је у ПТТ Рашка, живи у Брвенику на Ибру, Александар је завршио Факултет политичких наука у Београду, ради у ГСП "Београд" и живи у Београду. Само је Иво остао да живи у стану у Брвенику на Ибру.
Слободан - Бобан је живео код нас од 1965 - 1969. године у Чачку у улици Филипа Филиповића бр. 41, у двособном стану са трпезаријом површине 58 м2- три године док је учио занат и још једну годину после завршетка школовања. У стану, са нас троје : Ја, супруга ми Емилија и син Михаило, живела је и Емилијина сестра од ујака Србијанка - Сида Чкоњевић / 1944/, из села Трбушани код Чачка - укупно нас 5 - ро је живело у стану. Било је прилично тескобно - али - кућа није тесна , ако чељад нису бесна. Славо и Вера, су га послали код нас са циљем да упише Чачанску гимназију, обзиром да је био одличан ђак. Међутим, не приме га - тешко је било за упис, у то време, тако реномиране школе каква је Чачанска гимназија. Вероватно је, када су видели да је Бобан рођен у Крагујевцу, да долази из неког Брвеника на Ибру, да је осмогодишњу школу завршио у неком Баљевцу на Ибру, гимназијским властима није било тешко, да га не приме са образложењем да није положио пријемни испит задовољавајуће, односно да је "испод црте". И Бобана упишемо у ШУП у Чачку, да изучава занат за машин - бравара у фабрици "Слобода" у Чачку.
Слобо је трагично настрадао - погинуо 14. јула 2003. године, у Подгорици, где је са породицом живео дуги низ година. Тога дана, рано изјутра казао је супрузи да пристави кафу, а он је изашао у двориште да нешто уради око рушења неког мањег старог објекта - на коме су радили предходнога дана. Погурао је зид да га обори, међутим једна жица арматуре серклажа није била пресечена начисто, те како је полетео зид да пада - кога је Слобо гурао, тако је паралелан - супротан зид иза леђа његових падао на њега, убивши га на лицу места. Први комшија је видео цео случај, притрчао да нешто помогне, али Слобу није било спаса.
Слобо је доживео и тежак саобраћајни удес у војном возилу ЈНА, на мосту у Подгорици. Остали су му трајни ожиљци на лицу.
Бобан је завршио занат за машин - бравара са одличним успехом, и одмах је примљен да ради у "Слободи". Какав је ученик био, рећи ћу следеће. Био сам у школи на једном родитељском састанку, као ујак Бобанов. Са мном је био присутан и Бобан. Разредни старешина, толико је исхвалио Бобана, да ми је било непријатно, али у души веома поносито. Да је он далеко најбољи ђак у школи, да је он требао да учи неке престижније школе, да је зрео и паметан, да је и члан некаквог комитета у школи, итд.
По повратку са одслужења војног рока, а завршио је Школу резервних официра ПА у Задру , уписује и завршава веома успешно Вишу техничку школу у Чачку. Било је много напорно, али по завршетку ВТШ уписује Технички факултет у Чачку, који успешно завршава. У "Слободи" ради као водећи технолог - конструтор за обраду деформацијом и као шеф радионице за израду ПА и артиљеријске муниције / граната/. Био је један од најбољих инжењера, добио је Велику плакету ЈНА и Октобарску награду компаније "Слобода" за 2008. годину. И после одласка у пензију, "Слобода" га је ангажовала да ради на истим пословима. по уговору о делу- што ради и данас.
Александар - Ацо завршио је Факултет политичких наука у Београду. Ацо није могао да очекује новац од куће - није се имало. Ацо се сналазио, радио је свашта да би се школовао у Београду. Радио је и као фудбалски судија, завршио је обуку за возача трамваја и возио је трамвај у Београду, и сада ради на неком одговорнијем послу у ГСП "Београд".
Слобо је ожењен са Љубицом, има сина Вању, електро - техничара и ћерку Тању, који имају своје породице. Слобо има и четворо унучади: од сина Вање има унуке Андреју и Мију, а од ћерке Тање, унука Мирка и унуку Сању.Сви живе у породичној кући у Подгорици.
Бобан је ожењен , има супругу Душанку, сина Ђорђа, дипл.електро инжењера, снаху Ану. професора српског језика и унуку Ивану. Бобан са супругом живи у Чачку, у ул. Владана Шићевића 17а, на имању свога деде по мајци , а Ђорђе са породицом у Чачку.
Симо је ожењен са Ђуком и нема деце. Живи са супругом у Београду.
Родољуб - Родо ожењен је са Ђулом и нема деце. Живи у Београду.
Иван је ожењен са Милком, има ћерку Александру - Сашку, студента микробиологије у Београду. Пензионисан је и живи у Брвенику на Ибру.
Александар - Ацо ожењен је са Виолетом, дипл. политокологом, имају синове Лазара, машинског техничара и Душана, ђака.
Записао по сећању и из својих Забелешки, дана 5. септембра 2011. године.
Јован Шолајић, Чачак
