ЗА ДИРЕКТОРА ДРЖАВНЕ ЛУТРИЈЕ СРБИЈЕ, ЛИЧНО

Поштована г - це Тијана Анђелић,

Пишем вам шести пут, у вези примене језика и писма у вашој установи. Ваша државна установа пише искључиво латиницом, а треба ћирилицом. Ћирилица треба да има предност, а она није ни равноправна - ње апсолутно код вас нема.

У чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега ".

Ви се чак и зовете Државна, значи нема дилеме да ли се поменуте одредбе Устава и поменутог закона односе на вашу установу.

Најблаже речено, безобразно је да ваша установа, ни после пуне 4. године од доношења новог Устава, није нашла за сходно да усагласи своје пословање са највишим правним актом државе.

Очигледно да ви нисте изабрани конкурсом, већ вас је поставила нека партија, која је сада на власти. Зато вас није ни брига. Угледали сте се и на друге државне органе. Важно је да се доносе Закони, а не мора да се примењују. Јадан је овај народ, који нема на кога да се угледа. Државни органи морају да буду пример народу, како се закони и сва правила понашања морају дословце поштовати.

Запамтите, Устав државе мора бити светиња.

Како ћу да вам верујем у исправност извлачења добитака и подели "колача", ако сте у стању да кршите, чак и Устав своје државе.

Пошто сам вам о овоме проблему доста писао, без икаквог ефекта, заслужујем да ми одговорите, да ли ви имате некакво право да пишете искључиво латиницом - мада сумњам.

Очекујем брзе промене и брз одговор.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

АЛЕКСИЋ ВАСИЛИЈЕ, МАЈОР ЈНА, БИВШИ ОФИЦИР КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КОМАНДАНТ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА.

Василије - Васа Алексић / 1913 - 1992 /, рођен је у Димитровграду , раније Цариброду.

Василијева супруга је Емилија - Мимица Дилбер / 1923 - 1996 /, ћерка Димитрија - Мите Дилбера , познатог апотекара из Чачка, родом из Аде у Војводинии и Зорке, рођене Бугарчић из села Кулиноваца - села покрај града Чачка.

Последње године живота, Васа и Мимица, живели су у селу Кулиновцима, на имању које је Димитрије - Мита Дилбер добио као мираз , оженивши Зорку Бугарчић, сестру Тихомира Бугарчића, из најбогатије куће у селу Кулиновцима. Емилија - Мимица била је јединица, па је наследила целокупно имање Димитрија - Мите Дилбера. У власништву ових породица / сада Бугарчића и Алексића / налази се и цео комплекс земљишта у Кулиновачком пољу, одмах до Градске болнице у Чачку.

Василије - Васа Алексић, пре Другог светског рата био је активни официр Војске Краљевине Југославије.

За време Другог светског рата био је командант неког четничког корпуса у Источној Србији. Приликом ослобођења тих крајева Васа буде заробљен од стране партизана. Суђено му је по кратком поступку, буде осуђен на смрт. Чекајући погубљење у нишком затвору, потплати стражара и побегне из затвора. Потом ступи добровољно у неку партизанску јединицу и поново буде догурао до чина официра партизанске војске, ратујући до краја рата.

Службовао је као официр ЈНА, у чину мајора, и живео са породицом у Ужицу. Једнога дана, један сељак из Источне Србије, који је дошао сину у посету - који је у тој касарни служио војни кадар, препозна мајора Василија Алексића. Сељак одмах пријави властима Васа - као невероватан случај. Васа одмах ухапсе, ваљда и одузму чин, итд.

Међутим, Васа напише писмо маршалу Титу. Напише му, да је тачно да је био командант четничког корпуса, али, да његов корпус нити он нису убили ниједног Србина, да је његов корпус искључиво оружаном силом бранио српска имања и породице од окупатора - Бугарске војске.

Захваљујући томе што није окрвавио руке у рату и већ донетом Закону о амнестији, Васа пусте из затвора, врате му чин мајора, али га ипак превремено пензионишу. Био је осуђен на смрт само по предпостављеној кривици - по томе што је био командант велике четничке јединице.

Овакву животну причу чуо сам на гробљу у селу Кулиновцима, приликом сахране, дана 23. октобра 1984. године, ,Мимичиног и Алексиног млађег сина Владана / 1958 - 1984 /, који је, враћајући се са неке свадбе, погинуо у саобраћајној несрећи код Кнића,, и то записао у свој дневник.

Ако ово није права верзија случаја Василија Алексића, ја се извињавам и молим оне који нешто више знају о овоме да ми јаве, да то у овом писању исправим.

Волео бих, да ова прича буде потпуно истинита. Написао сам је да остане за будућа поколења - да се не забораве интерсантне и тешке животне драме наших људи. Дао Бог, на ововременим споменицима преминулих само пише : име и презиме, година рођења и смрти. А , на старим споменицима писало је о целом животопису преминулог.

Записао сам ово - јер држим до девизе : " Само оно што је записано то се и догодило.".

Написао, дана 26.октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак