СТОКОВИЋ РАДОЊА - ЛАМБА, ДИРЕКТОР ПРИВРЕДНОГ САВЕТНИКА ИЗ БЕОГРАДА, РОДОМ ИЗ БЕРШИЋА

Радоња Стоковић - Ламба , дипл. економиста, дугогодишњи директор Привредног саветника из Београда, био ми је велики пријатељ.

Ламба је родом из села Бершићи , у Горњемилановачкој општини.

Дана 2. новембра 1984. године : Радоња - Ламба, Душан Живчевић, руководилац службе за инвестиције Погона Горњи Милановац Електродистрибуције " Чачак " из Чачка и Ја - Јован Шолајић, руководилац Финансијског сектора ЕЛД - и "Чачак" из Чачка, посетили смо село Коштунићи. Циљ је да се ближе упознамо са проблемом нисконапонске мреже у том селу - управо слабог напона струје и велике неслоге у селу - да се нешто и са њихове стране предузме.

Отишли смо у кућу Лазара Брковића, иначе шурака Радоњиног. На лицу места смо се уверили да је напон струје никакав. Сијалица је само жмирила. Радио апарат и ТВ нема појма да раде. Једном речју ситуација је очајна. Као и да немају струју. Електродистрибуција из Чачка је учествовала у реконструкцијама НН мреже и у изградњи нових ДВ 10. КВ и Трафо станица 10 / 04 КВ са 50 % , а другу половину треба да обезбеде грађани и МЗ - у новцу и у радној снази - на пословима физичких радова. Закључили смо: да је реконструкција НН мреже неопходна , да Лазар са своје стране крене у акцију убеђивања грађана , а Живчевић да направи планове инвестиционих радова, а и моја маленкост да у плану инвестиција обезбедим потребна средства.

Лазар и његова супруга су нас примили као најрођеније. Лазар је веома интелигентна особа, не би се рекло да је сељак и да живи у прилично забаченом селу. Лазар је ведрога лика - из лица му "сунце сија". Каква људска лепота. А, тек како су нас почастили. И ручали смо у њиховом дому. За главно јело печено јагње на ражњу. Што кажу као " предратно". Јагње које није товљено, већ како га је мајка природа створила и одгајила. И данас ми је слатко то печење. Јели смо да нисмо знали колико нам је доста. Лазар и његова супруга су нас и испратили домаћински. Одбијали смо али није вредело, наш сељак из наше Шумадије је познат по великом - великом гостопримству. Дочекаће домаћински и случајног намерника.

На овом путовању обишли смо и сва околна села. Лепота, која се не може тако лако описати. У низу су наизменично : шуме, пропланци, ливаде, воћњаци, потоци - милина једна.

Свратили смо у село Брајићи. Села Коштунићи и Брајићи се граниче са историјском Равном Гором. На повећој згади у центру села налази се Спомен плоча о одржаном састанку Тита и Драже Михаиловића 1941. године. Унутра у тој кући изложени су и музејски експонати из тог времена.

Обишли смо и село Бершићи. У селу два споменика борцима из Другог светског рата: споменик неком првоборцу "Корчагину" и још једном првоборцу. У овом селу посетили смо и мајку Радоњину - старицу која има преко 80 лета. Старица нас је дочекала како доличи домаћинској кући и српској сељанки. Жена господствена, не би се рекло да је сељанка, пре да је пореклом из града. А, кућа велика .- домаћинска, види се веома стара - са великом окућницом - на једном пропланку - нигде куће ни близу.

Прошли смо и поред села Срезојевци, у којем је мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског борца " Др. Драгиша Мишовић" био заробљен од стране четника - у новембру месецу 1941. године.Партизани су га после неколико часака у контра јуришу ослободили. Отац је већ добио поломљених 6. ребара од ћушки од пушчаних кундака и цеви и био прислоњен за стрељање. Тројицу њих су заробили четници. Двојицу младих партизана одмах су убили, а оца мога су мучили - говорећи му шта ће он матор сељак у комунистима, а имао је свега 42. године. Ипак су га, неплански, спасле те старачке године.

У селу - историјском Такову - посетили смо споменик кнезу Милошу, вођи Другог српског устанка, који је подигнут тек коју годину пре, око чијег је подизања била дигнута велика " прашина".

У селу Теочину. Посетили смо некаве магацине пуне првокласног кромпира, произведеног у овим крајевима.

На овом путу прошли смо и село Брезну.

Ово путовање било је незаборавно. Радо га се сећам врло често.

Стоковић Радоња - Ламба, на жалост, умро је после неку годину, релативно млад. Жао ми је , из неких разлога, нисам га испратио на вечити починак.

И замислите, после неколико дана од смрти Ламбине, зове ме на телефон Ламбина супруга. Представи се и каже : "Мој Ламба је умро, у његовој бележници нашла сам овај број телефона. Зовем, да вас питам, да ли вам је Ламба можда остао нешто дужан " и тако у том смислу. Какво поштовање мужевљеве личности и каква култура. Свака част супрузи Ламбиној и Радоњи - који је то заслужио код супруге.

Ово сам записао у својим Забелешкама, на дан 2. новембра 1984. године.

Записах ово, јер држим до девизе . " Само оно што је записано то се и догодило ".

У Чачку, дана 28. октобра 2010. године.

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА ТВ ЧАЧАК - Г - ЦУ СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ, ЛИЧНО.

Поштована Светлана,

И синоћ сам гледао ваш Гласник 2, опет ваш коментатор каже : " у спортској хали Младост у Атеници".

Питам се, да ли постоји уредник у вашој ТВ кући, или - да ли сте ви прочитали моја писања. Као да моја писања не допиру ни до кога у вашој кући. То је идиотизам.

Идиоти направише да малте - не пола Чачка оде у Атеницу. Па, бар да се ради о Атеници и ђене - ђене, већ се ради о бившим Кулиновцима, а од Другог светског рата о граду Чачку. И у Плану града Чачка и у Катастру пише Кулиновци.

Замислите, докле је то отишло ? Тражите од 988 телефонски број за М.З. "Свети Сава " у Чачку, или О.Ш. " Свети Сава" у Чачку, или за неког грађанина из ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, а овај вам са друге стране одговара да таквих у Чачку нема, али их има у месту зв. Атеница. Све због оваквих какав је и ваш спортски новинар. Може ли неко њему да стане на пут, није ваљда тај толико моћан да ради шта му се хоће.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам послао и на адресу градоначелника града Чачка.

Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.