Categories
My Links
Генерална
У планинама око Ивањице, ратне 1944 / 45. године.
jovansolajic | 29 Октобар, 2010 13:16

У ПЛАНИНАМА ОКО ИВАЊИЦЕ, РАТНЕ 1944 / 45. ГОДИНЕ.

У зиму , ратне 1944 / 45. године, као борац Друге чете, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде КНОЈ - а, учествовао сам у претраживању планинских терена изнад Ивањице, тражећи остатке четничких јединица, које се нису предале новим властима.

У операцији учествује само моје оделење, нас десетак бораца са командиром оделења на челу. Наше ратно и војничко искуство је никакво. Све су то веома млади борци од 18 - 20 година старости, који нису служили војску. Ја међу њима најмлађи - добровољац, са тек напуњених 15. година. Наоружање, један пушко - митраљез, а остало пушке и то различитих типова. Ја сам имао неку холандску пушку - трометку - била је без - мало дужа од мојега стаса. На нама је - скоро на свима - одећа и обућа од куће понета. Не би се рекло да смо војска, једино нас оружје и петокраке на капама одају да смо то.

Претражујемо - "чешљамо" подбрђе неке планине. Ту и тамо на пропланцима понека бачија. На једном пропланку усамљена бачија. Предпоставка је, вероватно су и такве дојаве биле, да се баш у тој бачији крију четници, или се то мени само чинило, обзиром да сам био главни актер у случају баш ове бачије. Командир оделења, наређује ми да идем и да претресем бачију, а оделење се распоредило узимајући заклоне иза оборених столетних стабала шумског дрвећа.. Наређује ми да ставим метак у цев, да пушку откочим, да ставим бајонет на пушку и да лагано са пушком на готовс кренем ка вратима бачије. Да при прилазу бачији викнем да ли некога има унутра, да тражим предају са рукама увис, ако не - да испалим метак и да прилегнем пуцајући, водећи рачуна о положају, обзиром да ће цело оделење са митраљезом да дејствује. Срећа моја, никога није било унутра.

Тада, за дивно чудо, нисам осетио страх, као да се радило о некој дечијој игри. Тек, много година касније, када сам пролазио овим крајевима, хватала ме језа и боже - боже какав идиотизам - да мене још дете - најмлађег борца у целом батаљону, пошаље напред на нож непријатељу. Искуснији и зрелији заузели добре заклоне, а мене најмлађег истурили испред.

Једне друге прилике, моје оделење се у колони са већим растојањем, у пола бела дана, кретало из Ивањице у правцу Котраже . Ми се крећемо у колони макадамским регионалним путем и видимо, на пушкомет и ближе, косом изнад пута креће се непозната колона у истом правцу - њих преко десет. Закључили смо да се ради о четницима. Командир оделења, овога пута био је то Александар Петровић / 1923 - /, донео је одлуку да наставимо са кретањем - да не отварамо први ватру - јер нас је мало а и слабо смо били наоружани. Чак и метака нисмо имали за неку борбу. Тако, идосмо ми једни поред других , док они не сиђоше са косе, и ми здрави и читави прођосмо.

Ово сам записао у своје Забелешке, дана 22. фебруара 1985. године, којег дана сам био на Седници Савета СДК, филијале Чачак, у Гучи, сећајући се када сам овим крајевима пролазио за време рата - пре равно 40. година.

У Чачку, дана 29. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #