РАЦКОВИЋ БРАНКА, СТАРА 10 ГОДИНА, ПУТУЈЕ САМА У ТЕК ОСЛОБОЂЕНИ И РАЗРУШЕНИ БЕОГРАД 1945 ГОДИНЕ.
Ево шта је испричала Бранка - Брана Рацковић, удата за Петра Парезановића / 1933 / из Чачка , рођеног у селу Смиљевцу код Ивањице, рођена 10. фебруара 1935. године у Љигу, од оца Душана Рацковића / 1904 - 1969/, из Љубића код Чачка, тада са службом десетара пруге у Бабајић - Љигу, и мајке Ковиљке рођене Чкоњевић / 1912 - 1975/ домаћице, рођене у селу Трбушани код Чачка, у камеру зета Јована Шолајића - мужа најстарије сестре Емилије / 1932/, деведесетих година прошлога века.
Тата Душан и мајка Ковиљка реше да ме пошаљу у Београд, код старих пријатеља, код тетке Ђуле Буђанин и код тетке Данице, иначе су оне рођене сестре. Како се презивала тетка Даница не знам. Живеле су у једном станчићу у Београду. Тетка Ђула је била удовица - муж јој је погинуо у току Другог светског рата, а био је по занимању жандарм. Имала је два сина - Бранка и Драгана, мало су старији од мене. Тетка Даница је имала ћерку Милу и сина Миланка - обоје су били старији од мене, а да ли је имала мужа и шта је са њим не знам.
Пре Другог светског рата мој тата Душан био је са службом у Бабајић - Љигу, радио је на железници као десетар пруге. Становали смо на станици у државној згради. У Љигу родила сам се ја и млађа сестра Вера. Тетка Даница радила је у Љигу у жандармеријској станици као куварица. Отуд познанство из Љига. Тетка Даница је показивала мами Ковиљки спремање јела и мешење колача. Породице су се често посећивале, ишли су једни другима на славу.
Тек што се завршио рат - велика немаштина - голо се и босо, гладно. Нас шесторо чељади у кући: тата, мама, сестре Емилија, Вера , Дринка и Ја. Тада смо већ живели у својој кући у селу Љубићу покрај Чачка. Преселили смо се из државне зграде из Брђана одмах по завршетку ратних операција у Чачку, почетком 1945. године
Тата је писао Даници у Београд - имао је њену адресу, да му некако набави масти за јело - пријатељске односе су одржавали и после наших селидби у Љутовницу, потом у Брђане и на крају у своје село Љубић. Тетка Даница и тата се писмима договоре да ја отпутујем код њих у Београд - да ће се она снаћи да нам набави маст за кућну употребу, са којом смо у кући потпуно оскудевали.
Било је лепо време, почетак лета 1945. године. Спреме ме мама и тата за пут. Обукли су ме у штрикану црвену хаљину - Секину / сестра Емилија/, на себи сам имала још гаћице и бенкицу, била сам мршава и ниска растом за своје године. Боса, тата је у рукама носио некакве патике, јер је била пала киша, па где би блатњава у воз и кући код тетка Данице. Са собом сам понела плави емајлирани лонац са каишом за ношење - као повраз, отприлике запремине од 8 - 10 литара - у једној руци, а у другој три новчанице од по 1.- динар да би платила трамвај у Београду и железничку возну карту првог разреда - на коју сам као члан домаћинства имала право - само једном годишње у било ком правцу у целој држави и то бесплатно.
Тата ме је отпратио на железничку станицу у Љубић, сместио ме у воз, у први разред. Заборавио је тата да ми да патике, па сам у воз ушла и отпутовала боса.. Мама ме је испратила у дворишту, више пута упозоравајући ме да водим рачуна да не разбијем лонац - емајлиран је. Више пута ми је говорила да не разбијем лонац, колико се сећам, ништа ми није рекла како да се пазим - идем први пут сама и то у непознато и на далеки пут.
Путујем ноћним возом. Воз је до Београда ишао око 6, 5 сати. Стизао је у Београд рано изјутра сутра дан. У купеу прве класе седим на меканом удобном седишту. У једној руци држим повраз маминог плавог лонца а у другој руци она три динара за трамвај и возну карту, стопала босих ногу покривам - кријући их, срамота ме.. У купеу су још један млади брачни пар и још једна девојка.
Воз је стигао рано у Београд. Руља путника ме просто изгурала до на степенице улаза у Београдску железничку станицу. Седим ја на степеништу са мојим плавим лонцем и са чврсто стегнутом песницом са своја три динара за трамвај. Чекам да се појаве Бранко и Драган - тетка Ђулини синови, који су мало старији од мене. Договорено је да ће ме они чекати на излазу из жел. станице и да треба да ме препознају по плавом лонцу.Плави лонац је знак препознавања.. Међутим, њих нема па нема. Шта да радим. Не могу више да чекам дан је далеко одмакао. Знам, запамтила сам, тата ми је рекао, да седнем у трамвај двојку и да се возим до Вуковог споменика и да ако не могу да се снађем да се обраћам само милиционерима за помоћ.
Шта сам прво видела у Београду. Рушевине, много војске, војници - партизани са тракама црвеног крста. Нисам одушевљена.
Испред железничке станице, видим милиционер са белим наруквицама, или како се то зове, маше рукама, показујући куда да возе аутомобиле, много аутомобила пролазе и само трубе, по једном, два, три пута. Кренем ја у правцу милиционера са оним белим наруквицама, он подиже руку и заустави кретање аутомобила. Приђем ја милиционеру и кажем : чико где стаје трамвај двојка. Он ми показа - да стаје ту преко пута, објасни ми како да распознам трамвај двојку, саобраћај је био заустављен све док нисам прешла улицу. Станем ја у ред, тако ми је и милиционер рекао да урадим.
Дође трамвај, са оним грдним народом уђем и ја у трамвај. На самом улазу кондутерка обучена у партизанску унифопрму, са титовком на глави. Прво ја питам кондутерку да ли овај трамвај вози за Вуков споменик она ми одговори да је то баш тај трамвај. Кондутерка, мало - мало па виче: померајте се напред, излаз је на предња врата. А, ја кад год стане трамвај - питам кондутерку да ли је то станица Вуков споменик. Стижемо на станицу Вуков споменик - кондутерка ми каже да сиђем ту.
Сиђем ја , носим онај плави лонац. Велика раскрсница, много атомобила пролази, трубе свирају заглушујуће. Видим опет милиционера са белим наруквицама, маше рукама. Кренем према њему, а он видевши ме, заустави сав саобраћај, узе ме за руку и преведе ме до парка. Видим Вуков споменик, баш је Вук онакав, каквог га знам из читанкe. Пита ме милиционер где сам пошла, одакле идем , а ја њему - тата ме послао из Љубића и идем код тетка Данице, која станује у улици Славујев венац број 19. Објасни милиционер мени, да кренем низ ту улицу, поред парка и да скренем у прву или другу улицу десно - сад се не сећам како беше. Из оног другог доњег краја парка војници са белим маскама на устима у ћебадма носе мртве, терају ме да се склоним њима са пута. Идем ја и опет за сваки случај заустављам се пред свако униформисано лице и питам за улицу коју тражим.
Идем улицом, пронашла сам лако улицу, на првој кући на табли је писало улица Славујев венац. Идем и загледам док не наиђох на кућу на којој стоји број 19. Ту сам значи, стигла сам.
Улазим у дворуште, калдрма, пољски клозет, чујем како тетка Даница и тетка Ђула причају и плачу, препознајем глас тетка Данице - она је пискаво говорила. Улазим полако, силазим пар степеника, оне станују у подруму или је то сутерен зграде, која има и спрат. Унутра тетка Даница и тетка Ђула, а на кревету седе Драган и Бранко - скукуњили се. Када су ме угледале, расположењу није било краја. Бранко и Драган, када ме нису премознали вратили су се кући. Тетка Даница и тетка Ђула свашта су помислиле, мислиле су све најгоре. Кривиле су себе - што су послали децу за тако важну мисију. Кукале су - како да јаве у Љубић - Душану и Ковиљки - да ме нису пронашли - да нисам стигла у Београд.
Била сам много гладна , жедна и исцрпљена. Одмах су ми поставили сто: неко кувано јело, сипали су ми у тањир, на сто су ставили и корпицу са исеченем хлебом у кришке. Ставили су ми до знања, да могу да поједем само једну кришку хлеба. Легла сам на кревет и одмах заспала.
Сутрадан идемо у Црвени крст - Даница, Ђула, Драган, Бранко и Ја - нас петоро.У некој просторији гомиле одеће и обуће. Дају нам разну гардеробу - за мене и за моје укућане: хаљинице, јакнице, панталоне и ципеле, али су ми велике, налазе и за мене ципелице, чарапице, гаћице, бенкице и још које чега. Два пуна џака понели смо кући.
Други дан идемо у некакву радњу на Булевару, стојимо свих нас петоро у дугачком реду. Дели се маст и тоалет папир, који тада нисам знала зашта служи - касније сам сазнала. Свако од нас добио је по неку малу количину масти и по један пакетић тоалет папира. Три дана смо стајали у редовима ради масти - тако смо напунили мој плави лонац са машћу.
После подне одемо опет у Црвени крст, овога пута, да добијемо нешто од хране. Дали су нам некакве конзерве, макароне, јаја у праху, млеко у праху, цигаре у паковањима по 100 комада цигара , две овакве кутије понела сам у Љубић.
Наредни дан тетка Даница повела ме је са собом - ишла је на посао. Тетка Даница је радила као чистачица на неком факултету преко пута Вуковог споменика, на самој раскрсници .Ишле смо на спрат у неку лабораторију. Унутра студенти у белим мантилима и са маскама на устима. Тетка Даница је поспремала и чистила по одајама, а ја сам само посматрала како то изгледа.
Трећи, или не знам који дан, повели су ме у Зоолошки врт. Нимало ми се није свидело - много је смрдело.
Није ми се бог зна шта у Београду свидело. Куће порушене - на све стране - туробно изгледају, много света на улицама - не може да се прође, велике куће - да од њих ништа нисам могла да видим. Мада на улицама, могло се видети и девојака и жена са лепим фризурама и са минђушама, што мом женском оку није могло проћи незапажено.
Већ сам се ужелела куће и мојих. Једва сам чекала да им покажем шта сам све добила у Београду, а поготову како су ме лепо обукли и обули. Била сам као цвет у ливади.
Тетка Даница је написала дописницу тати - када ће ме послати из Београда кући. Са собом носим: једну велику кутију градеробе, једну велику кутију намирница и плави лонац пун масти. На кутијама је био написан унутрашњи садржај - ради милиције - која је у то време пратила возове и све живо контролисала.
Сместили су ме у воз. Пакети и лонац су били претешки за мене, како су ми их унели и ставли у купе тако су све време стајали до Станице у Љубићу. Пратила сам кретање воза по станицама кроз које смо пролазили. Када сам била близу Љубића, из купеа сам прешла у ходник, јер сте стране је станица у Љубићу, а пакети су били у купеу.
Воз је улазио у жел. станицу, а ја сам тату видела поиздаље. Отворила сам прозор, тата ме у први мах није приметио, и из свег гласа сам викала: т- а- т-а , т - а -т -а. Тата ме примети на прозору, улеће у вагон, узима ме у наручје сав у сузама- сузама радосницама. Тата је, после ми је причао, дочекивао сваки воз из Београда, пун зебње шта ли се то са мном догодило, те ме нема да се вратим. Дописница је послата касно , није стигла на време.
Тата је дао два његова радника да ми однесу пакете кући. Улазимо у кућу, са мамом седе моје две - три стрине - чујем да плачу. Мама кад ме спази рече: " Кучко једна, дођи овамо, пребићу те ". А, ја њој: " Мама немој да плачеш лонац нисам нигде чукнула", јер ми је све време пред полазак говорила да пазим да лонац не чукнем. После, весељу није било краја.
П.С. Бранка је веома способна и енергична особа. Била је као дете веома несташна, тукла се, интелигентна, , духовита, у основну школу пошла је са 6. година. Од мајке Ковиљке је често добијала батине због несташлука. Није чудо, што су Бранку родитељи одабрали да оде на пут за Београд , у то тешко време, са 10 година живота. У кући су имали старију ћерку Емилију, која је тада имала 13. година, која је сушта супротност Бранки. Бранка је била способнија са њених 10. година, од и доста старијих девојчица.
Забележио са филма који сам снимио из приче Бранкине о овом догађају.
Јован Шолајић, Чачак, дана 1. маја 2011. године.
