БЛАГОЈЕВИЋ БЛАГОЈЕ / 1925 - 1989 /, ПРИПАДНИК ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА, АМНЕСТИРАН ПОСЛЕ ОБЈАВЉЕНЕ АМНЕСТИЈЕ, БЕЗ ДАНА У ЗАТВОРУ.

Благојевић Благоје је припадао четничком покрету за врема Другог светског рата. Даном ослобођења Чачка - 3. децембра 1944. године, плашећи се за главу од стране ослободилаца, склања се у неко подземље - у неки бункер, ваљда код некаквих пријатеља, где остаје све до дана објављивања Амнестије. У бункеру је био скоро пуних 20. година.

Одмах по објављивању амнестије, пријављује се у СУП. Пуштају га кући, без иједног дана бивања у затвору.

Значи, да нису имали ништа компромитујуће против Благоја.

Отац Благојев Никола, чувени чачански баштован, чије је имање било на крају и поред улице садашње Др. Драгише Мишовића у насељу Кулиновачко Поље у Чачку, био је човек строгих начела. Имао је Никола још два сина : Милутина и Риста и сву тројицу је био определио да наставе да се баве баштованлуком. Никола је синовима у време рата рекао да могу да иду у коју хоће војску, али да од њихове руке не сме ни једноме грађанину, а поготову комшијама, да фали длака са главе. У противном, да ће им он пресудити по кратком поступку.

И стварно, Благоје је у септембру месецу 1943. године, између осталих и одвео на четничко мучилиште у селу Горња Атеница, моје рођене сестре Милену /1922 - 2002 / и Олгу / 1923 - / из села Кулиноваца, иначе из комшилука Благојевића. Док их је спроводио храбрио их је успут, а та стаза страха и очаја била је дуга преко 2. километра.. Док су обитавале у некаквој штали, пребијене и везане за јасле, Благоје их је често кријући обилазио нудећи воду и воће.

Благоју сам био на сахрани на Чачанском гробљу, дана 18. јануара 1989. године, што сам забележио у својим Забелешкама под тим датумом.

Забележио, дана 30.новембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЈАНКОВИЋ ЈОВАН , ПУКОВНИК, ЈЕДАН ОД 13- РО ДЕЦЕ У ОЦА И МАЈКЕ.

Јован Јанковић, пуковник, родом из Земуна, један је од 13 - ро деце у мајке и оца. Отац му је био по занимању лимар а мајка домаћица.

Са зарадом само домаћина породице Јованови родитељи су одшколовали сву децу. Свих 13 - ро је завршило факултете, а доста их је магистрирало и докторирало. Деца су одгајена уз посуђе абнормалних величина. Све је било огромно: тигањ, шерпе, лонци, шпорет на дрва на два спрата, итд.

Јован је био прави војничина - личио је на правог српског официрчину. Написао је и један од првих приручника за полагање возачких испита у Југославији. Упознао сам га док је радио у Техничком оделењу команде Прве армије у Београду и у Техничкој управи ЈНА, а ја као Начелник финансијског сектора ТРЗ - а у Чачку. Изванредно смо сарађивали.

Јован Јанковић, пуковник, умро је почетком септембра 1988. године у Љубљани, на положају Помоћника команданта  за позадину Љубљанске армијске области. Ожалошћених је било 4. брата и 4. сестре.

Звучи , за данашње прилике, невероватно - да занатлија са својих десет прстију исхрани и одшколује 13 - деце и то са највишим академским звањима..

Забележио листајући своје забелешке од 9.септембра 1988. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 30. новембра 2010. године.