Categories
My Links
Генерална
Шолајић Иванко, из Кулиноваца код Чачка, умро 1. априла 1974. године./ ПРВИ ДЕО-СЛЕДИ НАСТАВАК/
jovansolajic | 16 Новембар, 2011 11:48

Иванко Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, умро је у Чачанској болници 1. априла 1974. године.

Иванко је рођен 10. маја 1899. године у селу Кулиновци, код Чачка, од оца Благоја Шолајића, рођеног у селу Брекову код Ариља /24.3.1861 - 6.6.1942/ и мајке Живане рођене Петровић, из села Парменац код Чачка / 30.5.1867 - 11.6.1936/. Иванко је рођен као пето дете у оца и мајке, и једно је од укупно 8 - ро деце. Пре Иванка, у Живане и Благоја, родила су се деца: Савка, удата Радуновић / 16.1.1888 - ? /, Саво или Сава / 24.3.1889 - 1910/,Ангелина - Гина, удата Пајић / 17.10.1892 - 6.12.1966/,Лена, удата Бугарчић / 23.2.1896 -  ?/, Станојка, удата Јоловић / 17.2.1898 -  ?/, затим Иванко / 10.5.1899- 1.4.1974./, Катарина, удата Радовановић / 3.5.1902 - 29.12.1989/, рођена је и Десанка /30.3.1905 - ?/, коју у кући нису никад помињали - ваљда је умрла као дете. Иванкових 5. сестара се удало на време, једини брат је умро у 21. години, а шеста сестра је умрла као дете.

Отац Иванков Благоје, био је земљорадник и велики домаћин. Благоје се доселио из села Бреково код Ариља, вероватно 1871. године, са оцем Видосавом и мајком Миленијом, или маћехом Видом / не зна се - немам података/ и двојицом браће, један брат је остао у селу Бреково, а два брата пре или касније населили су се у Београду.. Благоје је имао 5 - ро браће. Благоје је живео у заједници са оцем Видосавом.

Иванко је био писмен. Завршио је основну школу у Кулиновачко - атеничкој школи. Иванко је био земљорадник средњег имовног стања, како су га разврставале власти у Краљевини Југославији. Иванко је у оба светска рата био 5. пута заробљаван или је био сужањ. Имао је невероватну срећу и Бог га је чувао - успевао је да из свих тих борби за голи живот изађе жив.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ.

У Првом светском рату, 1915 . године, ваљда је био месец децембар, Иванко је одступао са Српском војском према Албанији, скупа са оцем Благојем и зетом Илијом Пајићем. Илија је био домазет за Сестром Ангелином. Сва тројица нису били за војску, нису били мобилисани. Благоје је био стар да носи пушку / 54/, Иванко млад /16/ и Илија инвалид из српско - турског рата 1912. године - рањен у кук - храмао је/32/. Али, у народу је настала паника, причало се да аустро - угари убијају све мушкарце - што није било далеко од истине, и плашећи се за своје животе, напусте њих тројица кућу у Кулиновцима и крену као цивили скупа са Српском војском у одступање према Албанији. Негде, близу Албаније заробе их Аустро - угари. Аустро . угари упарадили српске војнике и цивиле - сви измешани - по 8- ро у врсти, на хиљаде, колико ти око види испред и позади, па правац према северу - према Београду. Пада снег, каљуга , пут разрован, блато, аустро - угарски војници на коњима са упереним пушкама на готовс, мало - мало чује се пуцањ - то ако се некоме заглаве опанци у блату , најбилижи коњаник пуца у тог јадника и убија га - јер не сме колона да се поремети. Тако данима гацају по блату до Београда, гладни и промрзли. Стајанка у Београду, негде јужно од града. Непрегледна маса заробљеника. Иванко је тражећи место да обави велику нужду уједно је и осмотрио како су постављене страже около привременог логора и време смене страже.Утврдио је локацију куда би могло да се извуче из логора. Пронашао је један зашумљени јарак између два стражарска места. Иванко предложи Благоју и Илији да ризикују - слобода или гарантована смрт. Уздадоше се у срећу и уз Божју помоћ. Ризиковаше - и у поноћ крену сва тројица куда их је предводио Иванко /16/ и срећно се искобељају из логора. Крену према југу - према Чачку, кријући се од свакога ,ван саобаћајница - преко брда и долина, хранећи се свим и свачим и безбедно стигну кући у Чачак - Кулиновце.Ови заробљеници су отерани у логор Хајзгрин у Мађарској, у којем је од глади и болештина до краја рата умрло 14.500 Срба - заробљеника.

По други пут у животу Иванко поста сужањ. Окупаторске власти отерају га на принудни рад у Борски рудник - 1917 године. Иванко има 18. година. Ради Иванко као копач и утоваривач руде у јами на 300. метара дубине. Тежак рад и жеља за слободом, терала га је да покуша да побегне из логора. Опет је Иванко, добро простудирао обезбеђење логора, да ли има било каква рупа кроз коју би могао да се извуче и побегне. И тако једне ноћи, успешно се извуче из жица логора у Бору и крене кући. Иванко је морао да се крије од свакога. Ноћу је се кретао ван насеља,носио је на себи обележено одело рудника, хранио се воћем , кромпирима, неким украденим јајетом, нигде није смео да се појави, ишао је према југу до Западне Мораве, потом правац запад узводно Западном Моравом, наравно опет ван насеља и кућа.И тако здрав и читав стигне кући.

СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА.

Иванко служи војни кадар 1919, или 1920 године у Нишу. Као инокосни земљорадник , јер је једини у домаћинству привређивао, служио је кадар само 6. месеци. Каже да је чувао стражу у војном затвору у Нишу, да су у затвору били неки официри и генерали.

Ж Е Н И Д Б А И РАЂАЊЕ ДЕЦЕ.

Иванко се жени 19. септембра 1921. године. За жену узима Милеву/ 30.4.1900 - 16.11.1981/ рођену Вујовић, из села Граб из Драгачева, ћерку Живка Вујовића и Катарине , рођене Милутиновић, рођеној у селу Тијање у Драгачеву. Иванко и Милева изродили су и одгајили 6 - ро деце: Милена / 8.10.1922 - 5.5.2002/, удата Симеуновић, домаћица из Чачка, Олга / 18.9.1923/, удата Тодоровић , дипл. шумарски инжењер из Београда, Милутин / 12.11.1925 - 17.4.1998/, машин - бравар - калионичар из Чачка, Вера /16.8.1927 - 5.11.2007/, удата Новаковић, домаћица из Брвеника на Ибру, Јован /11.9.1929/, дипломирани економиста из Чачка и Видосав / 15.3.1932/, бравар из Чачка.

СТАНОВАЊЕ.

Иванко је озидао нову кућу 1930. године, узевши и 15.000.- динара кредита од Хипотекарне банке из Београда, под веома неповољним условима - али тако је тада било, уз 12% редовне плус 12 % затезне камате. Кућа је озидана уз поштовање тадашњих урбанистичких услова за сеоску кућу. Кућа има велики бетонски подрум са арматуром и зидове са арматуром , са пуном циглом старинском већег формата, дуплим прозорима са по 8-ро крила, олуцима, са фасадом са орнаментима. Кућа има велику гостинску собу - била је тада једна од најбољих кућа у селу, ако не и најбоља. Иванко је имао у дворишту и две старе куће, једну велику - пола брвна пола зидана са великим каменим подрумом са по двоја врата на делу са брвнима и на зиданом делу, другу мању , исто пола брвна пола зидана, где нам је обично била летња кујна и амбари за пшеницу, јечам, пасуљ, затим наћве за брашно, коју смо звали Пивница. У дворишту имао је и друге грађевине: млекар, две штале за краве, два свињца, кокошињац, салаш за кукуруз са три трема са страна - велики тремови испод којих су, између осталог стајале каце за џибру - шљиве, бунар. Мало даље у башти имао је и кошару за овце. Наравно и клозет. Циглу за кућу правио је и пекао на своме имању. Материјал за изградњу куће превозио је са својим воловима. Имао је пех, за време изградње липсала су му два пара волова.

УСЛОВИ ЖИВЉЕЊА И ПРИВРЕЂИВАЊА.

Иванко је за оно време био напреднији земљорадник. Имао је ранију за топљење масти, кола дрвена, плуг, дрљачу, кантар, часовник - будилник,круњач за кукуруз, канту за прскање винове лозе, тестере кладарско, канту за маст велику са вентилацијом, бурад и каце свих величина, затим бунар за воду, који нико у комшилуку није имао. У собама нове куће стајале су урамљене слике особа из фамилије. Посећивао је предавања, садио калемове купљене у расаднику. Гајио малине, које је брао за извоз. Сина Милутина дао је да изучи калемарске вештине. У новој кући, пред рат, Сингер је организовао курс за шивење за девојке нашега села и околине. И његова ћерка Милена је завршила тај курс.

ШКОЛОВАЊЕ ДЕЦЕ. 

Иванко је и школовао децу. Ћерку Олгу /1923/ дао је у Чачанску гимназију. Олга је била скоро једини ђак , ако не и једина, као ученица , чији је родитељ био земљорадник. Ћерке богатијих родитеља - земљорадника из целе околине, нису даване да се школују. Није ми познат пример да је још нека девојка земљорадничког порекла пред рат да се школовала. И сина Јована /1929/ уписао је 1940. године у Чачанску гимназију, мада је се противио. Већ је плаћао школарину за школовање ћерке Олге - која није била мала, мислим , али нисам сигуран да је била 1200. динара ондашњих, а пар волова је коштао 1000.- динара, па сама помисао да и за Јована плаћа школарину одбијала га. И ако је Јован био одличан ђак и кога је учитељ Чедомир Илић изабрао са још петорицом свршених ђака О.Ш.да полажу пријемни испит за упис у гимназију. Олга је молила и измолила те Иванко и сина Јована упише у гимназију. Иванко је морао гимназијским властима, пре уписа, да донесе потврде да је платио порез и прирез, да је платио доспеле рате хипотекарног зајма и да је уплатио школарину. Иванко је морао све да испродаје што је до тада родило и стасало за бербу да би децу уписао у гимназију. Узгред, његов доходак је био већи и обавезивао га је за плаћање школарине, а доходак трговаца и сличних је као био мањи и нису такви плаћали школарину. Свашта. Иванко је дао на занат и сина Милутина/ 1925 - 1998/. Прво је Милутин изучавао занат за трговца, потом за бравара у ВТЗ у Чачку. И сина Видосава / 1932/дао је на занат - дао га је на браварски занат у фабрику вагона у Краљеву.

ПРИВРЕЂИВАЊЕ.

Пре Другог светског рата Иванко је имао око 7 - 8 Ха имања. Имао је две њиве поред Западне Мораве у Прелићима, у којима је наизменично гајио кукуруз и пшеницу. Ове њиве је продао пред рат једноме од Прелића фамилије, јер је био запао у финансијске тешкоће. На имању око куће и на имању Радовина, гајио је: све врсте воћа, виноград, доста дрвета трешања и кајсија, шљиве деросавке и маџарке, имао је велики засад малина, затим јечам, пшеницу и кукуруз.Гајио је стоку : краве, овце и свиње. Гајио је и све врсте поврћа и расад. За време Другог светског рата, по наређењу окупаторских власти гајио је и дуван и шећерну репу. На пијац или тржиште Иванко је износио своје производе и тако долазио до неопходног новца: супруга Милева је свако јутро носила муштеријама по кућама млеко, просечно по око 20. литара свако јутро, Милева је на зелену пијацу носила и продавала: парадаиз, краставце, грашак, боранију, лук, итд.,Иванко је гајио и продавао расад: парадаиза,паприке, празилука, брао је велике количине трешања и продавао на пијаци, малине - претежно брана у плетене корпице од прућа од по кгр за извоз, а и за пулпу, знао је да произведе и да прода и по 500 кгр пасуља војсци у Артиљериском пуку, затим шљиве бранице маџарке - у Љујића магацин, ракију - шљивовицу продавао је углавном Василију Лазовићу, кафеџији из Чачка, Иванко је у зиму и пролеће вадио из трапова јабуке и продавао на чачанској пијаци, итд.

Иванко гаји све врсте воћа: шљиве деросавке и маџарке, прве за ракију, друге за продају у сировом стању и за сушење, све врсте трешања, око 30. великих стабала - од мајске до рскаваца за слатко, јабуке колачаре, видоваче, будимке,санабије, јабуке из расадника које су углавном трапљене и изношене на пијац у зиму и рано пролеће, крушке караманке, водењаје, меднике, лубеничарке, такише, итд, више врста кајсија, мушмуле, смокве, грожђе: у првом јарку - највећем - свака гиџа је била друго грожђе - око 150 врста, ово углавном за јело, друга два јарка каменичарке и четврти јарак отело, за вино, шептелије, много сорти лубеница и диња.

ЗАЉУБЉЕНИК У ВОДУ.

Лети - недељом и празницима, сви поседамо у кола - која вуку краве - нас 6 - ро деце и Иванко са супругом Милевом, па на Мораву, од јутра до мрака се купамо и сунчамо. Вода беспрекорно чиста - воду смо пили. Са собом на Мораву, у колима, потерамо свега и свачега за јело за обитавање целога дана до вечери. Ту су и лонци и други судови, на плажи се кува и јело за ручак - обично неки добар пасуљ са сувом сланином. Понесемо и све врсте воћа: крушака, диња и лубеница - по десетак комада, шљива, шептелија - све врсте воћа које је пристигло. Иванко је уживао у води, али је био упамћен по томе - што је обичавао да се затрпа у врућ песак - говорио је да је то добро против реуме. На Морави смо остајали до заласка сунца. Враћали смо се кући весели, пуни снаге и опијени благоћом поветарца по поцрвенелим или поцрнелим нашим телима.

Иванко је уживао у природном искоришћавању благодети текуће воде у гајењу повртарских култура. На имању имали смо и забран , површине око 75 ари - а забран је имао само добар домаћин. Поред нашег забрана, у дужини отприлике око 150 метара, протицао је поток, који је потицао од стублине извора испод камена у Бугарчића забрану - нашег првог комшије и још једног извора са јужне стране из Муњића имања. Ова два потока, на средини према нашем забрану су се сједињавала и даље текла поред нашег забрана. Овај поток, ни у летима највећих суша, никада није пресушивао - увек је вода текла. Забран је на стрмом терену, окренут према југо - западу и западу, а испод стрмине забрана уска трака равнога тла - уз сам поток. Са друге стране опет стрмина. Ово тло било је широко од око 2 - 3 метра до можда највише око 10 метара ширине, површине можда око 10 ари укупно. Иванко је узиратио ово земљиште за гајење повртарских култура, и ако природа није ту благонаклона. Земљиште је у рупи измађу два брда , окренуто западу и југо - западу.

Али, Иванко је на почетку свога имања на самом потоку уредио базен за наводњавање, уз саму литицу забрана направио канал, затим сејао културе са вадама за заливањем, отварањем и затварањем вада заливао је сваки педаљ засејаних површина. Успешно је гајио многе повртарске културе, нарочито му је добро успевала паприка. Тај његов баштованлук на тлу између два брда је био прави рај, за уживање је било гледати то бујно зеленило у оази између храстове шуме с једне стране и са друге стране исто тако брда са шумом делом а делом са њивама на којима су гајени кукуруз и пшеница веома лоше плодности.

Овај поток, са западне стране , у дужини од коко 75 метара, вијуговао је , правећи мале меандре. Иванко је добио сагласност од комшије Обрена Бугарчића - да трасу потока исправи прокопавањем праволинијског канала за проток воде потока по средини - тиме је омогућио себи а и комшији боље искоришћавање земљишта за обраду. Волео је Иванко да, како гране пролеће, да ово парче имања припрема за сетву: да превлачи стајњак, да оре и да риља, да прави ваде за садњу, да поправља канал за наводњавање. Многе дане је проводио у води - хладној - тако зарадивши неке реуматичне тегобе у ногама - од чега је у старости патио.

Неких година, узимао је од фамилије Мишовића на једну трећину земљиште, поред Атеничке реке, за садњу и гајење купуса за кишељење за зиму. Једна трећина њему , а две трећине власнику. Сече купус и камари на гомиле на њиви. Мора да слаже гомиле приближно једнаке, јер власник бира гомиле које му се више свиде. Иванко је стављао купус за кишељење за зиму у кацу од 2000 литара. Нас је у кући било десеторо, па деветоро. У кацу уђе најстарији син Милутимн, а Иванко му додаје главице, а овај их слаже.

ЗАПАЉЕЊЕ ПЛУЋА СА ОБЕ СТРАНЕ.

Пред Други светски рат, ваљда 1938, или 1939 године, Иванко се разболи: добије запаљење плућа са обе стране. Лечила га је Др Јелисавета Василијевић на Унутрашњем оделењу Чачанске болнице.Једне недеље, у посети смо му били: супруга Милева, сестра Ангелина - Гина Пајић, син Јован и син Видосав. Једног момента поздравља се, Милеви каже да води рачуна о деци, поздрави се и паде у кому, имао је температуру 41 степен. На кукњаву, жене и сестре, дотрчаше лекари и болничари, установише да је умро, запалише свећу и ставише на наткасну, отворише прозор, прекрстише му руке на груди и истераше нас напоље. Идемо кући, а нама кућа је близу Болнице, већ се прочуло и у дворишту велика кукњава. Није прошло много времена, кад ето ти болничара у белом иде према нашој кући и виче - станите жене - Иванко је жив.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ.

Иванко није пао у заробљеништво 1941 . године. 

На препоруку власти, Иванко гради склониште против бомбардовања у потоку изнад куће у брду, склониште  у којем су зидови и таваница покривени са дебелим брвнима и на то навучена земља дебљине бар један метар.Ми - деца били смо у склоништу на дан 6. априла 1941. године. Излазили смо повремено и посматрали високо на небу један немачки авион, кога је тукла наша противавинонака артиљерија. Гранате - једна за другом су експлодирале испод авиона, не могавши да допру тако високо. 

У јулу месецу 1941. уписује се у партизане. Учествује у борбама око Краљева, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић". У одбрани Ужичке републике , у селу Срезојевцима код Горњег Милановца, буде са још двојицом младих бораца, заробљен од стране четника. Четници истог момента пред њим стрељају - убију ове младиће, а њега кундачењем и цевима пребијају на мртво име - псујући га шта је он - чичегања тражио у комунистима / 42. године/ и таман да га метцима докрајче, партизани у контра јуришу га ослободе. Са 6. поломљених ребара, на волујским колима, партизани га пребаце у Чачанску болницу.

После пропасти Ужичке републике, четници покупе све бивше партизане, који нису одступили и који нису били " тежи случајеви" , на имање Душана Вујовића изнад наше О.Ш. Међу њима је и Иванко. Ту је један балван, дреноваци дебели и чворновати и један по један ређају се сужњи, пресавијају их преко балвана и батине, траже скривено оружје. Иванко , видевши и од других, на први замах батине, саопшти да има пушку. Јави се да га спроводи - где га Иванко буде водио где је сакривено оружје, нико други до његов рођак неки Вукајловић из села Виљуше код Чачка. Управо, мајка овога Вукајловића и отац Иванков су рођени брат и сестра. Иванка кроз цело село спроводи везаног рођак Вукајловић, Иванко га моли да га одвеже - срамоа га, али рођак му каже да то не сме и слично. Иванко ископа пушку донесе на место, четници га пусте, без и једне батине. Међутим, Иванко се на рођака наљутио, више није хтео за њега да чује, мада вероватноћа је - да је рођак спазио да му је рођак угрожен, преузео да га он спроводи - да га спасе ко зна какве неизвесности - што Иванко није разумео.

БОРБЕ 1941. ГОДИНЕ И ГРАНАТИРАЊЕ  КУЋЕ.

Вероватно је био септембар 1941. године. Четници заузели положаје за напад на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку, у близини наше куће. Око наше куће положај држи четничка чета или вод, којом командује - нико други до Иванков пашеног Милорад Ружичић, из села Горачића из Драгачева, ваљда је био резервни подофицир краљевске војске. Пашеног Милорад, ништа мање, већ један - једини пушко - митраљез поставља на прозор наше велике гостинске собе у новој кући, одакле може да се лако туче по немачким положајима - јер се високо уздиже изнад тла. Иванко моли Милорада / хоће да му запали кућу/да то не чини, али није вредело.

Цео комшилук и ми из куће смо у нашем бетонском подруму. Било нас је до тридесетак. Борба се води до поноћи, митраљез туче са прозора наше куће. А, Иванко је наспрам улазних врата и два прозора подрума ставио некакве пластове сена или сламе, као заштиту да пешадијска муниција не би улетела у подрум. Чули су се некакви јауци рањених четника, потом су се повукли преко планине Јелице. 

Сутра дан - рано изјутра, ми се у дворишту протежемо од неспавања. Кад, испод наше куће у Благојевића чаиру , поред саме улице - пута за Краљево - где се сада налази Обданиште, немачки официр са два пратиоца на коњима. Официр са двогледом циља у наше двориште. Отац Иванков Благоје, каже Иванку и осталима, да ништа не ваља, да одмах идемо преко брда у суседно село Атеницу у бежанију, а он ће остати да чува кућу - па шта буде. Ми, тек што смо прешли границу ова два села чула се артиљеријска канонада. Немци су тукли из топова, из тенкова, из блиндираног воза који је стајао на прузи испод Чачанске болнице, један авион је истовремено надлетао, кажу неки да је и бацао бомбе - али то није потврђено. У Кулиновцима Немци сруше укупно 14. кућа. Нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната. Са северне стране стајало је неколико рупа, а са западне стране пола зида је било потпуно срушено, и кров је био у целости однет са све димњаком. На наше имање пало је око 150 граната,толико смо рупа избројали, од којих десетак нису биле  експлодирале, које је Иванко после закопао негде на средини нашег имања зв. Радовина.Партизански радни батаљон је зазидао рупе и ударио нови кров, а кућа је обновљена тек 1951. године.

Интерсантно је, да је једна граната пробила северни зид нове куће, прошла кроз отворена улазна врата те собе, прошла кроз отворена улазна врата куће,затим прошла кроз отворена врата мање старе куће, ударила у ложиште великог шпорета и ложиште разнела у целости, а на шпорету пуна шерпа млека од 20 литара нетакнута,  пробила зид куће и скљокала се напољу поред зида неекслодирана. Деда Благоје све време је био по одајама кућа и по дворишту, а да га није ништа ни огребало.Димњак до темеља у целости пао је на двадесетак метара од куће.

   

БОРБА ДА СПАСЕ ЋЕРКЕ ОД ЧЕТНИЧКЕ КАМЕ

Супруга Милева преклиње мужа Иванка, да оде у суседно село Атеницу, у четнички штаб, да спашава ћерке Милену / 21/ и Олгу/20/ - одведене су на кланицу - да да своју главу а да њих спасе.

Иванко улази у просторију, у којој су више њих са брадама и камама: На питање главног: што је дошао, итд. Иванко каже да су му ћерке код њих, да нису криве, итд. и моли га да их пусти. Друго питање је било: да ли он храни комунисте, Иванко је одговорио да их храни. Тај четник му је ударио шамар - такав да је пао на под без свести. Освестио се после поливања водом и на поновљено питање је Иванко исто одговорио. Опет је пала шамарчина, опет је Иванко у несвести. Када је дошао свести, четник је извадио каму, један од присутних четника је овога зауставио и казао дај да исприча како он то храни комунисте. Иванко им је рекао да је он домаћин, да је принуђен да храни све који са пушком и са претњом траже да их нахрани - да је он хранио и љотићевце, недићевце, четнике, бугаре, па и партизане. Све који дођу у кућу, иначе би му лако летела глава. Сви су се на то насмејали и рекао је овај: пази, пази он све храни, врло паметно и веома храбро. Питали су га да ли је и он комуниста, нашта је Иванко, из гуња из унутрашњег џепа извадио спремљену слику Николе Пашића, да је он стари радикал и његова породица радикалска и да нема говора да су му ћерке комунисти. На то му је четник рекао да иде кући а они ће одлучити шта ће бити са Миленом и Олгом.

И Милена и Олга су пуштене кући. Шта је било пресудно да их четници не ликвидарају, вероватно да никада нећемо сазнати: да ли је то храброст оца Иванка да се уопште и појави у четничком штабу, да ли велики углед фамилије, нарочито деде Благоја, да ли потписи тројице веома утицајних људи да гарантују за ћерке, један од њих је био чувени Димитрије - Мита Дилбер, апотекар из Чачка, да ли неко од рођака из редова  четничких симпатизера, да ли нека од школских другарица која је имала некакве везе у четничким редовима, да ли храброст Олгина - која није ништа признавала под батинама. Можда  је Олгу, која је већ била осуђена на смрт, пустио самовласно или уз нечији притисак Петар - Перо Вукомановић, један из црне тројке , који је био ваљда годину дана старији у гимназији од Олге, ко ће га знати. Петар је Олгу пустио и рекао јој је да одмах истога дана отпутује у Београд, да промени име и презиме и занимање и да се кани комуниста, у противном - ако се не склони из куће - доћи ће неко јачи од њих који ће је заклати. И стварно истога дана после подне у двориште наше куће, бануо је Миле Козодер,најчувенији кољаш Чачанскога краја,у пратњи тридесетак четника - претежно са брадама, тражио Олгу, а Иванко је одговорио да су је још пре неколико дана - или колико већ, одвели њихови људи, а Олга је већ била у возу на путу за Београд. Олга је била једини интелектуалац међу ухапшеним, била је свршени матурант Чачанске гимназије.

Т А О Ц   У  З А Т В О Р У  Г Е С Т А П О А  У Ч А Ч К У.

Иванко је 1943 или 1944 годимне, нисам сигуран које то године беше, заточен у затвору Гестапоа у Чачку - у подруму куће Павла Брушије у центру Чачка. Са њим је био и његов учитељ стари Недељко Вилимановић, чије су сва деца - школовани људи страдали у рату као комунисти. Није доживео никакву тортуру, није тада погинуо ни један Немац, тако да је се кући вратио здрав и читав.

БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЧАЧКА 1944. ГОДИНЕ. 

Борбе за ослобођење Чачка у Другом светском рату водиле су се од краја октобра или почетком новембра до 3. децембра 1944. године.

Те 1944. године, кроз Чачак, из правца Краљева, из Грчке одсупала је Немака група армија Е. Три месеца механизоване јединице немачке армије у неприкидној колони - дан и ноћ - пролазиле су друмом Краљево - Чачак, даље према Ужицу и Сарајеву. Грмело је и тресла се земља од те силне технике.

Иванкова кућа је на 200 метара од тог пута, а имање на само 100 метара.Иванкова кућа и цело имање су у жижи борбених дејстава.

Руске трупе су стигле код Чачка крајем октобра или почетком новембра - у прво време су ометале повлачење немачке колоне - дејством далекометне артиљерије и каћуша из реона села Брђани  - на око 9 км. од Чачка.

Немци су у близини Иванковог имања и куће организовали артиљеријску одбрану, дејствујући против Руске артиљерије. Са десне стране од Ивакове куће на око 200 метара, а 50 метара од имања, дејстовала је једна или више батерија немачке артиљерије - налазили су се на самом почетку у усеченом делу пута за село Атеницу. Са леве стране,  на око 200 метара од куће, дејствовала је далекометна артиљерија - два или три топа, који су постављени на шинама. Свакога дана Немци и Руси су се тукли контрабатирањем. Пред крај операције дејствовала је свакога дана и Руска авијација. У ниском лету митраљирали су немачку колону. Толико ниско су летели да смо пилоте видели у истој равни са нама који смо били на земљи - на брегу. Ми се склањамо за дебла воћака, око нас падају шаржери испаљених метака или граната, а пилот нам се смеје.

Цела Иванкова породица је у кући. Млађи су напољу чувају краве и овце по кукурузишту, обављају се и сви други послови. Иванко је деци објаснио: да када чујемо опаљење топа у Брђанима да пратимо звук гранате. Ако чујемо звук - да останемо где смо, а ако не да трком бежимо у  бетонски подрум наше нове куће.Испод и изнад наше куће и по целом имању пало је стотине граната, срећом само уз мала оштећења куће и других објеката у дворишту, не рачунајући покошена стабла воћака и разровано земљиште.

Испод Иванкове куће на око 180 метара  , пред наилазак партизана - неколико дана до ослобођења Чачка, у Благојевића чаиру - на брешчићу - где је данас Обданиште - до самога поменутог пута, Немци су посели већ изграђени бетонски бункер. Бункер је имао на длану нашу кућу - која се издизала на брегу.На неколико дана од доласка партизана Иванкова породица је отишла у бежанију код родбине у породице Вујовића и Главоњића, а код куће су остали Иванко и најмлађа му ћерка Вера /1927/.

Задња линија немачке одбране Чачка почињала је на нашем имању - на потесу Радовина - на завршетку саме узвишице у делу који смо звали Наврбашче и даље ишла према планини Јелици гребеном који граничи село Кулиновце и Атеницу.

Иванко и ћерка му Вера и у време непосредних окршаја Немаца и партизана били су у кући. Морали су да се крећу и по дворишту, митраљезац из бункера - који је имао кућу Иванкову као на длану, није их дирао. Мора да је био земљорадник и неки душеван човек па није имао срца да начини злочин према обичним грађанима

Руси су испипавали положај батерија, гранате су данима падале испод и изнад положаја батерија - док једнога дана нису их открили. Открили и гранатама потпуно уништили. Топови су искидани а погођено је и отворено  складиште граната на имању Иванкове снаје Катице Шолајић . Експлодирало је хиљаде граната, на Иванковом имању било је на стотине експлодираних и неексплодираних граната.

Немци су ипак имали времена да покраду око 200 кгр. најфинијег листа дувана / ситне жуте лиске упаковане у везице/, добро сакривеног у амбарима у кући зв. Пивница -  Иванко је по наређењу немачких власти морао да гаји дуван и да одређену количину предаје окупатору. Успевао је да одгаји и више него што је требало и то чувао - да  би се у та тешка времена некако преживљавало.

У дворишту Иванкове куће, у време операција за ослобођење Чачка, налазио се Штаб Југословенске  бригаде формиране и пристигле из СССР -а, којом је командовао рођени стриц Стјепана Месића, задњег председника Председништва СФРЈ, потпуковник, касније генерал ЈНА. Носили су униформе краљевске војске краљевине Југославије, са све еполетама и кокакрдама / официри/ на униформама.

ЧЛАН КПЈ ВЕОМА КРАТКО.

Одмах по ослобођењу Чачка, Иванка приме у чланство КПЈ. Међутим, Иванко наставио да слави крсну славу - Алемпијевдан. Траже од Иванка да се одрекне Славе или Партије. Он се опредељује за славу.  Славио је и у време рата, али он никада није носио колач у цркву на прекадњу, већ неко други,  имао је неку одбојност према свештеницима. Није хтео да се одрекне традиције.

Р А Д И О  У  Ф А Б Р И Ц И  К О Ж А.

Кратко време, после рата, радио је као ноћни чувар у оближњој Фабрици кожа. Како се обрео у њој не могу да реконструишем. Имао је и даље велико пољопривредно имање. Остао је запамћен да је свако вече певао са неке терасе фабрике, слушали смо га код куће - лепо се чуло. А певао је одлично. Сећам се, да је на мене - ђака Чачанске гимназије примао дечији додатак у износу од 175 . динара.

У  С Е Љ А Ч К О Ј  Р А Д Н О Ј  З А Д Р У З И.

Иванко је оберучке прихватио учлањење у СРЗ " Ратко Митровић" у нашем селу Кулиновци код Чачка. Цело имање  и све алатке и прибор унео је у задругу. Само да се ослободи пореза, који су били веома високи и којих није могао да се наплаћа. порези су били високи као и пре рата. Из куће он је остваривао трудодане,. нешто мало ћерка му Вера и син Видосав.Тешко је прихватио расформирање СРЗ.

НИЈЕ ХТЕО ДА НАСЛЕДИ ИМАЊЕ.

1945. године умрла је сна за братом од стрица Катица Шолајић, рођена у Сегедину у Мађарској, добровољац - болничарка у Српској војсци - прешла Албанију, која није имала наследника. Син јој јединац Божидар, враћајући се из немачког заробљеништва погине од савезничког бомбардовања у Београду 1944 године.Имала је пензију, а имала је и имање у Шолајићима. Иванко се одрекао наследства.

ПРОДАЈА ИМАЊА.

Имање није имао ко да обрађује. Сва деца су отишла својим путевима, једино је са њим остао да живи најмлађи син Видосав, али и он се није бавио земљорадњом- радио је у фабрици као бравар. Иванко је, зато земљу почео да продаје, већ, 1954. или 1955. године. Прво је продао око 2 ха неком Богдановићу, за цену  од 700.000.- динара, уз капару од 200.000.- динара са крајњим роком плаћања до 1. маја наредне године, а ако не - уз губитак капаре, уговорено и уговор оверен у Суду. Богдановић не исплати остатак дуга до 1. маја и Иванко му опрости и прихвати да му плаћање изврши касније. А, у међувремену земља поскупи десет пута, овај прода један плац и то без превода и исплати Иванка. Иванко је сматрао да је нечасно да му узме 200.000.- динара. Зато, је имање фактички поклонио.

Падајући у тешку финансијску ситуацију - он и ћерка му Вера, Иванко је продавао плацеве у низу један за другим.

Сестре Иванкове - Ангелина - Гина Пајић из села Атеница код Чачка и Катарина Радовановић, из села Јежевица код Чачка туже Иванка, видевши да крчми очевину, тражећи део имања за себе. Иванко на Суду није оспорио тужбу на шта је имао право, јер му је отац Благоје умро 1942. године, већ им да по њиховом предлогу по 30 ари од имања зв. Радовина. Остатак имања Радовина, Иванко преда Општини Чачак, као национализовано земљиште за проширење града - за ст. изградњу, опет по неким скромним ценама - можда је било између пола до једног хектара. Потомци његове остале три сестре на суду одрекну се наследства у корист брата , односно ујака Иванка.

Иванко је свакоме детету преписао по плац. Сину Милутину на имању Радовина а осталој деци - 5 - њих добили су плацеве на окућници, површине од 6,5 ари до 23 ара површине - и то све пре  национализације.

Остатак имања је национализовано 1968. године, изузев једне парцеле од 5. ари. После смрти жене му Милеве свих 6 - ро деце је наследило у идеалним деловима око 1,60 ха.

Десетак година, можда и више земљу су му обрађивали синови: Милутин, Јован и Видосав и зет Љубомир - Љубо, радећи после радног времена и недељом. Интезивирана је производња: малина, јагода, две парцеле више сорти бресака, шљиве стенлеј. Паре су ишле у буџет Иванка и његове супруге Милеве, а наш рад је био бесплатан.

Остваривани су солидни приходи, тако да смо 1972. године изградили сопствени водовод,ископавши два бунара на нашем имању и око 300 метара разводне мреже и то за кућу Иванкову, куће тројице синова и кућу зета Љубомира. Купљен је и комплетно нови намештај и апарати за кућу.Иванко је доживео да има воду пред кућом, што му је био сан. Није прошла нека година све ове куће су прикључене на градски водовод, а интерни водовод је искључен,

Иванко је правио свадбу за двоје деце: Милену 12.октобра 1946. године и Јована 17.јануара 1954. године. Велике свадбе: Миленина у дворишту наше куће, а Јованова у гостинској соби нове куће. Остала деца су правила скромнија весеља.

Иванко је под старе дане јурио жене. Долазио је до њих за новац, а и друкчије. Хтео је да се и разведе од Милеве, јер га је она одбијала, правдајући то годинама и срамотом, а он је био неуморан.Није могао без женске.

Волео је мачке. Знао је да стави мачку у крило и да руча. Кучад није држао. Последње мало кученце прегазили су Немци приликом уласка у Чачак 1941. године.Доста му је било што су неке комшије имале огромну кучад, која су престрављивала децу, па их је хтео тога бар он  поштедети. Он је имао једини веће имање и није имао кучад, а комшије - сиротиња нису били без кучади.

Имао је ретко одличан желудац. Његов желудац је могао да превари  и камење. Јео је полако, с врха кашике. Волео је печење и то масно - није бирао. Једне прилике, после Нове године, дошао је у стан код сина Јована и снаје Емилије Шолајић у Чачак, да се окупа, доручкује, итд. Снаха Емилија му је поставила пун овал прасећег печења, само сама маст, пребирало се па што је остало и он је јео полако и појео све. Када је дошао кући, супруга Милева га је питала како је било , а он је одговорио да је било одлично, али да га је било срамота, када га је снаха Емилија упитала, тата хоћеш ли још, он је одговорио да је сит и да не може више, а могао сам - казао је Иванко.

СЛЕДИ НАСТАВАК - ДРУГИ ДЕО.

 #
Шолајић Иванко, из Кулиноваца код Чачка, умро 1.априла 1974.године / Наставак - Други део/
jovansolajic | 16 Новембар, 2011 10:31

НАСТАВАК - ДРУГИ ДЕО

ИВАНКОВ КАРАКТЕР

Иванко је био строг, у изузетним моментима и прек, али веома поштен и правичан човек, а надасве и веома храбар.

Ипак, био је предобар.Његова деца /6/, обично знају да кажу - да су сви они можда добили батине / и од мајке Милеве/укупно неколико пута у животу. Памти се, да је једном приликом пре рата, гађао крњетком црепа или ћерамиде ћерку гимназијалку Олгу / 1923/, која је цмиздрила за некакве паре, а она бежала, и Иванко, уместо Олге, погоди у око најмлађе дете малога Видосава / 1932/, без неких великих последица. Писца ових редова Јована / 1929/ је другог дана поласка у први разред основне школе, пљеснуо два три пута - јер му је овај одбио да иде у школу. Разлог су биле заноктице које је добио првога дана плевећи калдрмисано двориште школе.

Иванко, пред Други светски рат, прими у кућу Ратка Златића и његову супругу Радојилу. Ратко је побегао из Рашке области , јер му је претила животна опасност, ваљда је припадао предратном четничком покрету.А , Ратко је све време у кући Иванковој мајсторисао. Поправљо је и правио нову бурад и каце, а био је надалеко чувени пинтор, затим радио на поправци грађевина, вршио изолацију у нашем бетонском подруму нове куће.

Волео је мачке. Знао је да стави мачку у крило и да тако руча.

Славио је увек - у свим временима, али није ишао у цркву, имао је одбојност према поповима. Три дана се славило. Уочи славе - Алемпијевдана, кућа се кречила и детаљно распремала. У гостинској соби горела је велика фуруна на спратове - цакли ватра, Иванко са ћеркама , а и мушкарци су ту, чисте прозоре, песма се ори , на далеко се чује, Иванко је први глас - почињао је, одлично је певао, а и сви ми деца. Гости су долазили и враћали се и други и трећи дан, а гости поиздаље остајали су на преноћишту. Главно јело је кувани кисели купус са рибом сарагом и посебно сува риба сарага.

Иванко је славио и све остале празнике: Божић, Васкрс, Обетину... За Божић је пекао прасе , за Ускрс и обетину обавезно пекли смо јагње на ражњу и то на виновој лози. За Божић прасе је увек пекао у нашој старој кући са брвнима, на прочевљу - како се то код нас звало, или на отвореном огњишту - где су висиле вериге о које су вешани бакрени бакрачи - у којима се грејала вода или некада и кувало нешто за јело или за свиње и стоку. Увек су печена по три прасета са три стране огњишта постављена на ракље. Са Иванковим прасетом увек су пекли и наше комшије - брат Радомир Шолајић и зет из фамилије Драгутин Нешовић. Радовали смо се обичајима - ту су слама, ораси, итд, али облизивали смо се гледајући у прасе које се врти на ражњу. Знао је Иванко, да пита децу - да ли бисте јели овако вруће печење - наравно ми сви у глас да смо гладни и он отфикари плећку и онако врућу, на бадњи дан - касно већ у ноћ да деци да једу, а супруга му Милева се крстила и молила Бога да њеној кући опрости. Говорио је Иванко да грех не улази на уста

Обетинама / Бела недеља/.било је посебно свечано. Нарочито су остале у сећању девојке. Скупе се Иванкове сестричине: Нада, Ната, Емилија и друге и три његове ћерке - Милена, Олга и Вера. Простру ћилиме испод нашег винограда под трешњама, изнад нашег бунара, оне раздрагане пуне девајачких прича, чује се кикот.После ручка одлазило се на чувени сабор у Мишовића гају, познат по томе што је се одржавао по дану и што је на њему било много варошког света. Од Чачанске болнице па све до места сабора били су поређани паркирани фијакери и лимузине.

Иванко је гајио свиње за посек- обично по две или три добро угојене свиње - гајене само на куваним тиквама, јабукама, шљивама и сплачинама.Обавезно се , поред чварака правила и кавурма, после рата и крвавица и шваргла - правио их је његов најстарији зет Љубо Симеуновић, научивши то код Немца у заробљеништву, сва се сланина сушила - и полутке и потрбушина. Клало се обично у хладне дане и шурило - смудило са запаљеном сламом. Иванко је увек био широке руке. Једне године, остало је упамћено а и записано угарком, на греди трема где је топљена маст, а по веома хладном и снежном времену, да је се попило 27 бокала вина од по 1,5 литар и то јаког мушког вина од грожђа из нашег винограда. Иванко је обавезно правио ћевап. Пило се то уз ћевап. Остало је упамћено да смо једне године извешали да се суше 144 пршуте.

Знао је и да понекад ужива на свој начин - да прода трешње или шта друго на пијаци, да купи и поједе печење у пекари, или и да га купи у већој количини и понесе кући да и остала чељад омасте брк, да седне у фијакер и да се провоза до куће - са све празним котобањима. Фијакером отера котобање трешања на пијац, фијакером се врати кући. Волео је да се вози. Седне у градски аутобус, вози се до крајње станице - до Слободе, па натраг, па понекад и више пута тако.

ИВАНКОВИ ПОТОМЦИ ДЕЦА /6 -ро/:

-Милена, удата Симеуновић /8.10.1922 - 5.5.2002/, домаћица из Чачка,

-Олга, удата Тодоровић / 18.9.1923/, дипл.шум.инг, из Београда,

-Милутин / 12.11.1925 - 17.4.1998/, машинбравар - калионичар из Чачка,

-Вера, удата Пајевић, потом Новаковић / 16.8.1927 - 5.11.2007/, домаћица из Брвеника на Ибру,

-Јован /11.9.1929/, дипл.економиста из Чачка,

-Видосав / 15.3.1932/, бравар из Чачка

УНУЦИ / 12 - ро/

- Мирослав Симеуновић / 1947/, син Миленин, метало-стругар из Чачка,

- Предраг Симеуновић / 1948 - 21.09.2011/, син Миленин, ауто -лимар из Чачка

- Слободан Пајевић / 1950/, син Верин, дипл.маш.инг из Чачка -

- Славица Лучић / 1951/, ћерка Олгина, разведена , дипл.правник из Београда

- Светлана Милошевић / 1951/, ћерка Милутинова, метало - глодач из Парменца код Чачка.

- Биљана Радмилац / 1953/, ћерка Милутинова, разведена, економски техничар из Чачка

- Михаило Шолајић / 1956/, син Јованов, дипл.економиста из Београда

- Благоје Шолајић /1957/, син Видосављев, машински техничар из Чачка

- Драган Шолајић /1958/, син Милутинов, економски техничар из Чачка,

- Драгица Шолајић / 1958/, ћерка Водосављева, радница, из Чачка

- Иван Новаковић / 1960/, син Верин, ПТТ техничар из Брвеника на Ибру

- Александар Новаковић /1961/, син Верин, дипл.политиколог из Београда.

ПРАУНУЦИ / 16 - ро/- Иванко их није доживео, а Милева супруга Иванкова доживала их је 10 - ро.

- Марко Милошевић/ 1974/, син Светланин, а унук Милутинов, машински техничар,из Парменца код Чачка

- Ненад Симеуновић / 1975/, син Предрагов, а унук Миленин, маш. техничар из Чачка

- Ђорђе Пајевић /1977/, син Слободанов, а унук Верин, дипл.ел.инг, из Чачка

- Ивана Симеуновић / 1977/, ћерка Мирослављева, а унука Миленина, економски техничар, из Чачка

- Бранко Милошевић / 1977/, син Светланин, а унук Милутинов, машински трехничар, из Парменца код Чачка.

- Градимир Лучић / 1978/, син Славицин, а унук Олгин, дипл. грађ.инг, из Беoграда,

- Милош Радмилац / 1978/, син Биљанин, а унук Милутинов, свршени матурант гимназ., из Остре код Чачка

- Милан Симеуновић / 1979/, син Предрагов, а унук Миленин, бравар из Чачка, 

- Невена Симеуновић /1979/, ћерка Миросављева, а унука Миленина, мед.сестра из Чачка,

- Владимир Радмилац /1980/, син Биљанин, свршени матурант гимн.из Чачка,

 - Александра Новаковић / 1985/, ћерка Иванова, а унука Верина, студент микробиологије из Брвеника на Ибру,

- Лазар Новаковић /1987/, син Александров, а унук Верин, маш. техн. из Београда,

- Јелена Шолајић / 1991/, ћерка Благојева, а унука Видосављева, ек.техничар из Чачка,

- Марјана Шолајић /1992/, ћерка Михаилова, а унука Јованова, студент Математичког факултета из Чачка,

- Војислав Шолајић /1993/, син Благојев, а унук Видосављев, ђак ек. школе из Чачка

- Душан Новаковић / 1999/, син Александров, а унук Верин, ђак осн.школе из Београда

 ЧУКУНУНУЦИ / 4/. Није их доживео.

- Соња Симеуновић / 2003/, ћерка Ненадова, унука Предрагова, а праунука Миленина, ђак другог разреда О.Ш. из Чачка,

- Андрија Симеуновић / 2003/, син Миланов, унук Предрагов, а праунук Миленин, ђак другог расзреда О.Ш., из Чачка,

- Сара Симеуновић / 2008/, ћерка Миланова, унука Предрагова, а праунука Миленина, из Чачка

- Ивана Пајевић / 2010/, ћерка Ђорђева, унука Слободанова, праунука Верина, из Чачка.

Иванко Шолајић умро је у Чачанској болници 1. априла 1974. године. Сахрањен је на Кулиновачком гробљу, атеистички, са музиком и са послужењем на гробљу. Било је присутно много света. За послужење купио сам у печењари - пекари Баралића у Мрчајевцима равно 100. кгр. прасећег печења. Колико је се народа послужило, печења није ипак било довољно. Све сам кафане , после подне обишао да нађем које кило печења да би смо имали шта да послужимо кући, пријатеље и рођаке из далека и комшије. Умешено је 11. врста колача.

Иванко је одликован Медаљом ......за  учешће у НОР - у .

Записао по сећању, дана 16.новембра 2011. године, његов син,

Јован Шолајић, Чачак 

 #