ОТВОРЕНО ПИСМО ДЕЈАНУ СТОЈИЉКОВИЋУ, ПИСЦУ.
РОМАН " ДУГЕ НОЋИ И ЦРНЕ ЗАСТАВЕ".
У интервјуу ИЛУСТРОВАНОЈ ПОЛИТИЦИ кажете да ми Срби имамо два писма. Није тачно. Срби говоре српским језиком, а српски језик званично познаје само своју азбуку и своје писмо ћирилицу / српску/. Српска ћирилица код нас је државно писмо и у службеној је употреби по важећем Уставу. Према томе, књигу сте штампали на хрватској абецеди.
Зар вам неће сметати што ће ову вашу књигу у САД, Енглеској, управо на Западу, сврстати у хрватску културну баштину, јер они тамо - ако је нешто одштампано на Југо језицима ћирилицом сврставају у српску, а латиницом у хрватску литературу / ако ова ваша књига допре до њих/.
Ви сте очигледно млад човек - али , ипак, тешко да вам можемо опростити што у роману описујете доба јуначке историје српскога народа, а не штампате традиционалним српским писмом. Пишете о традицији српскога народа а то не штампате на традициолном писму. Дајете себи право да прекрајате историју овога народа, па још нађосте да су неки новчићи ковани латиницом.
И Хрвати и Бошњаци, Босанци, Муслимани и други, некада су писали ћирилицом, па зашто се њихови писци сада у овом времену не преваре и да штампају на српској ћирилици. Па, ћирилица је код њих мрска. Они су све књиге и публикације штампане на ћирилици спалили у последњем рату, а таку су чинили и у Првом и Другом светском рату.
Тачно је, да данашња Централна Србија није била под Турском окупацијом 500 година, већ око 350 година. Али, заборављате да су делови српскога народа: Македонија, Босна и Херцеговина, ипак били под Турцима близу 500 година. И, што је најгоре, приказујете Турску власт у финој форми. Које су то цивилизацијске тековине Турци код нас оставили. Набијали су нас на колац. Код нас није било зидане куће од цигле, док су Енглези и Французи играли валцер у мермерним палатама. Наша властела, пре доласка Турака, живела је на нивоу властеле западних земаља. А, Карађорђе и Кнез Милош / наша властела из 19. века/, живели су у кровињарама. Свет није запамтио веће мрачњаштво од владавине Турака над Србима кроз 350 или 500 година окупације. Много је бити под окупацијом и 4. године, а ви налазите да нам је било лепо под Турцима 500 година. Свашта.
И даље да не набрајам. Једном речју, не дирајте у традиционалне вредности Српскога народа, не пипајте у врлине, поготову митских српских јунака. Када нам је било најтеже, наши хероји су се надахњивали врлинама и херојством наших епских јунака из далеке и ближе прошлости. Дирате у нешто свето. Сипате со на отворене ране.
Ако сте били у дилеми на коме писму да штампате - како да изабрасте латиницу, када сте књигу наменили Србима првенствено, јер други и не маре много за нашу историју. Мада наши непријатељи једва чекају да нешто негативно сазнају о нама, да би нас још више опакњкавали у свету. Мало ли нам је опште сатанизације света од последњих ратних сукоба на Балкану, односно бившој СФРЈ.
И не заборавите - латиница на којој сте штампали ову вашу књигу је хрватско писмо - хрватска абецеда, а не српско писмо како ви наводите.
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ОТВОРЕНО ПИСМО ДЕЈАНУ СТОЈИЉКОВИЋУ, ПИСЦУ.
РОМАН " ДУГЕ НОЋИ И ЦРНЕ ЗАСТАВЕ".
У интервјуу ИЛУСТРОВАНОЈ ПОЛИТИЦИ кажете да ми Срби имамо два писма. Није тачно. Срби говоре српским језиком, а српски језик званично познаје само своју азбуку и своје писмо ћирилицу / српску/. Српска ћирилица код нас је државно писмо и у службеној је употреби по важећем Уставу. Према томе, књигу сте штампали на хрватској абецеди.
Зар вам неће сметати што ће ову вашу књигу у САД, Енглеској, управо на Западу, сврстати у хрватску културну баштину, јер они тамо - ако је нешто одштампано на Југо језицима ћирилицом сврставају у српску, а латиницом у хрватску литературу / ако ова ваша књига допре до њих/.
Ви сте очигледно млад човек - али , ипак, тешко да вам можемо опростити што у роману описујете доба јуначке историје српскога народа, а не штампате традиционалним српским писмом. Пишете о традицији српскога народа а то не штампате на традициолном писму.
Дајете себи право да прекрајате историју овога народа, па још нађосте да су неки новчићи ковани латиницом. И Хрвати и Бошњаци, Босанци, Муслимани и други, некада су писали ћирилицом, па зашто се њихови писци сада у овом времену не преваре и да штампају на српској ћирилици. Па, ћирилица је код њих мрска. Они су све књиге и публикације штампане на ћирилици спалили у последњем рату, а таку су чинили и у Првом и Другом светском рату.
Тачно је, да данашња Централна Србија није била под Турском окупацијом 500 година, већ око 350 година. Али, заборављате да су делови српскога народа: Македонија, Босна и Херцеговина, ипак били под Турцима близу 500 година. И, што је најгоре, приказујете Турску власт у финој форми. Које су то цивилизацијске тековине Турци код нас оставили. Набијали су нас на колац. Код нас није било зидане куће од цигле, док су Енглези и Французи играли валцер у мермерним палатама. Наша властела, пре доласка Турака, живела је на нивоу властеле западних земаља. А, Карађорђе и Кнез Милош / наша властела из 19. века/, живели су у кровињарама. Свет није запамтио веће мрачњаштво од владавине Турака над Србима кроз 350 или 500 година окупације. Много је бити под окупацијом и 4. године, а ви налазите да нам је било лепо под Турцима 500 година. Свашта.
И даље да не набрајам. Једном речју, не дирајте у традиционалне вредности Српскога народа, не пипајте у врлине, поготову митских српских јунака. Када нам је било најтеже, наши хероји су се надахњивали врлинама и херојством наших епских јунака из далеке и ближе прошлости. Дирате у нешто свето. Сипате со на отворене ране.
Ако сте били у дилеми на коме писму да штампате - како да изабрасте латиницу, када сте књигу наменили Србима првенствено, јер други и не маре много за нашу историју. Мада наши непријатељи једва чекају да нешто негативно сазнају о нама, да би нас још више опакњкавали у свету. Мало ли нам је опште сатанизације света од последњих ратних сукоба на Балкану, односно бившој СФРЈ.
И не заборавите - латиница на којој сте штампали ову вашу књигу је хрватско писмо - хрватска абецеда, а не српско писмо како ви наводите.
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ПРОПАГАНДНИ
ПАРТИЗАНСКИ МАТЕРИЈАЛ У НАШОЈ КУЋИ 1941.
Крајем новембра или почетком децембра месеца 1941. године, партизанске и четничке јединице, одступале су од Краљева ка Чачку. Једна колона, већ супростављених војски, кретала се пругом а друга магистралним путем из Краљева према Чачку.. С времена на време , полегали би и осули би паљбу једни на друге. Гледали смо шта се догађа, било је то у пола бела дана. Видели смо када је један борац погинуо, само је склизнуо - искренуо са заузете бусије поред пута за Кулиновце, уз међу имања тзв. "Благојевића чаир", на граници са нашим имањем, а испод наше куће на раздаљини мањој од 100 метара.
Партизани одступе према Ужицу и даље према Санџаку. Непосредно потом наступале су немачке моторизоване јединице уз заглушујућу буку тенкова. Тресла се и небо и земља. Крв се ледила у жилама - мукла тишина - само се чује стравична бука. И стока и живина и свиње ћуте. Страх је велика и у њих.
У великој брзини и паници партизани или неко од позадинских радника однекле је дотерао - склонио огромну количину партизанског пропагандног материјала у нашу нову кућу, у гостинску велику собу - у кућу која је била руинирана од немачкјог гранатирања и бомбардовања - само рупе од граната су биле зазидане. Иначе, наша кућа је удаљена око 200 метара од пута Чачак - Краљево, веома упадљива на брдашцету, велика је, са још пуно грађевина у дворишту, ваздушном линијом удаљена од Окружне болнице и касарне 19. артиљериског пука око 500. метара. Гомиле разно - разног штампаног материјала: плакате, новине Борба, легитимације бораца партизанског одреда " Др. Драгиша Мишовић", округа Чачанског и много још које чега.
Непосредно по одступању партизана према Санџаку, љотићевске јединице врше претрес терена - бар нашу кућу и имање. У наше двориште фронтално упада ова војска - било их је бар једна десетина. Обучени од главе до пете у униформе војске Краљевине Југославије. А, нас је у кући било деветоро чланова домаћинства: деда Благоје, отац Иванко, мајка Милева и нас шесторо деце - браће и сестара. Упадају и у гостинску собу нове куће, која је руинирана. По зидовима , где је било малтера, исписана имена партизана: тај и тај по имену партизан - неко мало старији од деце наше или комшинске направио, угарцима, белај. На зиду је било и име мога старијег брата Милутина / 1925 - 1998/. Лепо је на зиду писало "Милутин Шолајић, партизан" Сећам се, ови војници, мало су рагледали те камаре пропагандног материјала и ишаране зидове, читали имена партизана, насмејали се и отишли даље. Причало се касније, да су, срећом наше двориште и куће и остале објекте, претресали, ипак, симатизери партизанског покрета. а у љотићевским униформама. Управо, многи бивши партизани су се сколонили у љотићевску војку да би спасили главу.
Одмах потом, неки људи су дошли и отерали некуда сав тај штампани материјал, без икаквих последица. Моја сестра Олга Шолајић / 1923/, тада гимназијалка виших разреда гимназије, ипак је склонила .једам примерак Борбе, у којем је одштампан чланак, чувеног комунисте и партизана из Чачка - Симе Сараге, који је био потписан са псеудонимом " СССР" , што значи: Сима Сарага, столарски радник, и неколико свежњева легитимација партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић" из Чачка. Склониште је нашла испод патоса амбара за пшеницу, јечам и пасуљ, у брвнарском делу куће, једне од две старе куће, коју смо звали "Пивница"
Кад су партизани коначно ослободили Чачак - 1944. године, пронашли смо неоштећене. Борбу и доста партизанских легитимација..
Наравно, ја сам себи попунио једну легитимацију - са својим именом и презименом и у неким приликама се хвалио - "дувао" да сам био у одреду 1941. године. Један број ових легитимација, попуниши их са именом и презименом, дао сам и својим гимназијским школским друговима.
Забележио по сећању, дана 8. маја 2012. године.
Јован Шолајић, Чачак
ИЗБОРИ. НЕСПОЈИВО ЈЕ, ДА БУДЕ ПОСЛАНИК ИЛИ ПРЕДСЕДНИК ДРЖАВЕ И ВЛАДЕ, А ДА СУ МУ СЕ ДЕЦА ШКОЛОВАЛА У ИНОСТРАНСТВУ И ДА СУ ОСТАЛА ДА ТАМО РАДЕ.
Да ли може неко да буде председник, премијер, министар, посланик или државни функционер, а да су му се деца школовала на иностраним престижним универзитетима и да су остала да тамо раде. По мени - не може. Шта можемо да очекујемо од таквог изабраника народа. Колико ће такав моћи да се бори за бољи живот народа који га је бирао. Зато, такве треба избацити из листа кандидата.
Смучи ми се - када средства информисања пишу и говоре о неком нашем политичару, или познатој личности из јавног живота - величајући је, а на крају са саопштењем - да су му деца власници диплома престижних унивезитета, али и да успешно раде и живе у иностранству.То ни мало није хвале. Случај, да од овог народа добија националну пензију, а децу школовао у иностранству и оставио их је тамо - да другој држави стватрају доходак. Напротив, треба истицати људе који су децу одшколовали у иностранству и која су се вратила у земљу и да сада успешно раде на добробит нашег народа и државе.
Јован Шолајић, Чачак
Чачак, 18. април 2012.год.
ЂОКОВИЋ НОВАК, ПРИМИО МЕДАЉУ ОД ПРИНЦА АЛБЕРТА II, ВЛАДАРА КНЕЖЕВИНЕ МОНАКО
Наш тенисер Новак Ђоковић, примио од принца Алберта II, владара Кнежевине Монако, Медаљу за заслуге за развој спорта и физичке културе. /Политика, од 17. 04. 2012.год./
Лепо, честитам му од свег срца.
Предлажем, да и наша држава установи слично знамење - да би га додељивала истакнутим спортским радницима света, поготову богатих, који имају стално место боравка у нашој држави, а страни су држављани - какав је случај са нашим земљаком светским тениским прваком Новаком Ђоковићем. Био би то пун погодак.
Јован Шолајић, Чачак
Чачак, дана 18. априла 2012. год.
ЗА ПРЕДСЕДНИКА ОЛИМПИЈСКОГ КОМИТЕТА СРБИЈЕ - ЛИЧНО
Поштовани г -не Владе Дивац,
Постављам вам два питања:
1. Зашто се Олимпијски комитет Србије, не зове Српски олимпијски комитет. Хвалите се - са правом - да настављате традицију Српског олимпијског клуба, основаног 23. фебруара 1910 године, а у називу суштински сте назив изменили. Зашто сви народи / државе / бивше Југославије и шире имају своје олимпијске комитете, само српски народ нема свој комитет. Зашто, питам вас?
2. Зашто пишете латиничним писмом ? Зар вас, као јавну институцију, Устав не обавезује, да пишете на српском језику ћирилицом. Уосталом, и да вас Устав не обавезује, зар не осећате потребу да пишете на писму које је уставно службено писмо у Србији? Нормално је да пишете на српском језику ћирилицом са правом првенства и на енглеском језику - обзиром на карактер ваше делатности. Апсурдно је и непотребно да пишете на српском језику латиницом и на енглеском језику.
Најлепше вас молим да ми одговорите на горе постављена питања.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА МИНИСТРА ЗА ДРЖАВНУ УПРАВУ - ЛИЧНО
Поштовани господине министре,
У данашњој ПОЛИТИЦИ читам да је С.О. Нова Варош донела одлуку о службеној употреби ћириличног писма .
Питам вас, да ми одговорите:
1. У Уставу, у чл. 10, прописано је да је у целој држави, значи па и у Рашкој области или у Санџаку, у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. Зашто одлука С.О. и то после 6. година, зар то није аутоматска уставна обавеза, и
2. Како стоје ствари по питању језика и писма у другим општинама у Рашкој области, нпр. у Новом Пазару, Тутину, Сјеници, даље - у Сенти и сл., у којим срединама живе националне мањине. Сумњам, да је ситуација боља - можда је и много гора. Примера ради табла Државног универитета у Новом Пазару, написана је латиницом.
Зашто политичари из средине националних мањина стално потенцирају питање језика и писма. Ово је држава Србија, у њој живи већински српски народ, који говори српским језиком, који има своје препознатљиво писмо ћирилицу. Значи, српски народ има своју државу, свој језик и своје писмо. Ништа туђе. Пожељно би било за припаднике националних мањина да се потпуно интегришу у српско друштво са свим особеностима своје нације : да уче и знају српски језик и да знају да пишу ћирилицом. Није ми јасно, како је могуће - да у Санџаку , Србин из Сјенице говори српским језиком, а његов комшија који се изјашњава као Муслиман или Бошњак, да говори другим језиком - кажу бошњачким. А, говоре истим језиком чак и истим дијалектом. Приватно да, али службено то не би могло.
На крају, да ли је ваше министарство издало наредбу свим државним органима, итд, како морају поступати у вези уставне одредбе о језику и писму у службеној употреби. Истина, државним органима не треба ни наређивати они то треба да знају да раде како треба. Снага државе мери се и по томе колико времена је потребно да се нека државна устројба установи. Да ли је потребан, сат, дан или који дан више. А, нама ни после 6. година од доношења новог Устава, одредба о писму и језику још није спроведена. Шта је држава - на примеру: Европска унија је донела одлуку да се уведу санкције Србији 1. јуна 1992. године. То јутро, још се није ни разданило, словеначки цариници на царинарници заплењују сву робу која је ишла за Србију. Чак , нису чекали ни одлуку њихове Владе.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
МИНИСТРУ ЕКОНОМИЈЕ,
Поштовани министре,
Шаљем и вама ово писмо. Можда ће оно произвести неки бољитак.
Господине министре,
Питам вас: Када ће у нашој држави да се примени уставна одредба о службеној употреби писма, и зашто ова држава гаси једну по једну производњу, а кука за новим радним местима.
Ако је све исплативије да се купи у иностранству - нама једино прехостаје да се иселимо у друге земље, јер ми нећемо имати шта да радимо овде. Слушали смо и такве глупости од наших државника - да је и пшеница јефтинија у иностранству. Нећемо ваљда и њу увозити.
Али, господине министре: ми морамо нешто производити, морамо од свога рада живети, па и по цену скупље производње, свесни да скоро никада нећемо достићи продуктивност рада у индустријама развијеног запада. Зар ми нисмо у стању да организујемо нашу привреду да у њој ради пристојан број радно способног становништва, па и по цену ниске продуктивности од око 300.- ЕВРА месечне плате. Да ли је могуће, господине министре, да наши производи нису конкурентни и ако је у њих уграђена плата радника од свега 300.- ЕВРА месечно, у односу на плате запада најмање десет пута веће.
Ми немамо шта да радимо, а увозимо све и свашта. Стимулишите производњу добара код нас - добара које увозимо, а у стању смо да их производимо.
Читам, да ће се преиспитати да ли постоји интерес да Фабрика хартије у Чачку може да настави да ради. А, то је још једина фабрика хартије у Србији. Да ли то значи да Србији није потребна хартија. Наравно, потребна је, али ћемо и њу увозити јер је јефтинија у иностранству.
Ако овако наставимо, ми ћемо све и свашта увозити, али вас питам - одакле мислите да плаћате увезену робу, и можда рачунате на исељавање становништва, јер оно неће имати шта да ради у сопственој држави.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак.
From: JOVAN SOLAJIC
To: ???????? ??????? Sent: Tuesday, March 06, 2012 11:25 AM
Subject: Zašto ne proizvodite ENBICIN SPREJ i zašto ne pišete i ćirilicom ?
ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ГАЛЕНИКЕ - ЛИЧНО
Поштовани директоре,
Замолио бих вас да ми дате два одговора:
1. Купио сам ваш лек: ЕНБИЦИН маст. Кутију лека и упутство нисте удостојили да напишете и ћириличним писмом - на писму, које сте у обавези, по чл. 10 Устава, да првенствено примењујете. Ово је један пример, тако вам стоји и са осталим лековима.
Интересантно је - раније, пре доношења новог Устава, писали сте на кутијама и упутствима на оба писма, а од 2006. године, када је ћирилица прописана као једино службено писмо ви искључиво пишете латиницом. Морате признати, контра свакој логици. Зашто? Па, зар вас Устав не обавезује, или је за вас Устав мртво слово на папиру!
2. Зашто више не производите ЕНБИЦИН СПРЕЈ. Морао сам да купим овај лек словеначке производње, по приближно дуплој цени од ваше. Узгред, зашто ваша фирма није преузела од СРБОЛЕКА производњу НИТРОГЛИЦЕРИНА, већ га увозимо из Словачке, Хрватске, Грчке?
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо шаљем и Министарству економије.
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
САКРИЛА САМ С А Ш У ОД ПРОГОНИТЕЉА - РАТНЕ 1944. ГОДИНЕ.
Саша је живео у кући родитеља, у једној од већих кућа, на брежуљку изнад железничких зграда у станици у Брђанима , на узаној прузи Београд - Чачак- Сарајево, удаљеном од Чачка према Горњем Милановцу око 9. км.
Емилија Рацковић / 1932/, касније удата за Јована Шолајића, писца ових редова, прича - како је спасила Сашу сигурне зле ратне коби у касно лето или почетком јесени 1944. године.
"Сашу сам познавала , из виђења, од раније. Моја породица је живела у једној од државних зграда, од 1942 до 1945 . године. Тата Душан Рацковић / 1904 - 1969/ је био чиновник железнице , радио је као десетар пруге, мама Ковиљка / 1912 - 1975/ је домаћица и са нама и три моје млађе сестре: Бранка / 1935/, Вера / 1936 - 2003/ и Дринка / 1939 - 1952/.
Саша је знао да се одмах створи код наше зграде када угледа моју сестру од стрица Драгославу - Драгицу Рацковић /1922 - ?/, из Љубића, или другом приликом, и сестру од тетке Јелу Стефановић/1923 - ?/, које су нас често посећивале. Волеле су да нам долазе у госте, био им је то један од видова изласка из куће. Саша је знао да са њима стоји и води некакве разговоре. А, мене је моја мајка Ковиљка, обавезно, задуживала, да се као нечега играм у њиховој близини и да пазим да тата Душан не наиђе и да их види у разговору. Тата Душан је био веома строгих моралних начела, али поштен и правичан и осећајан, али и прави војник. Саша је био лепо обучен, носио је грађанско одело, био је свршени матурант или студент.
Једнога дана, било је то крајем лета или почетком јесени ратне 1944. године, негде пред долазак Руса, у по бела дана, била сам у дворишту, Саша је преко пруге улетео у двориште - каже ми да га јуре и да га склоним у кућу - да га сакријем. Била сам сама у кући, мама и три сестре биле су негде у комшилуку, а тата је био на послу. Рекла сам Саши да не могу да га сакријем у кућу - не смем. И добро сам урадила. Поред куће имали смо отворену шупу за дрва за огрев и ту се налазила једна велика каца. Саши кажем да ускочи у кацу, ту су се нашле неке старудије од крпа, ја их пребацим преко каце. Утом, истог часа, у двориште упадају бар десетина наоружаних људи са упереним пушкама. Питају ме: да ли је се неки човек овде сакрио, ја слажем и кажем да никога нисам видела. Они, потом, мене потерају испред себе у сва оделења куће , претраже све ормане, испод кревета, затим испод стрехе. Завирују око дрва и у кацу. Један од њих каже: колика је ова каца у њу може да се сакрије бар десет људи. Срећом нису много загледали у кацу. Одоше они, потом и Саша се искобеља из каце и оде негде. Никада га више нисам видела, нисам сазнала шта је са њим било, нити ми је остало у памети - која га је то војска јурила. Једно само знам да нису били са брадама.
Нисам о овоме причала било коме, па ни укућанима ни тада нити било када касније - да ли због тога што сам направила огромну грешку - сакривајући бегунца у ратним условима - што је било равно самоубиству. Кућу сам могла да уништим. Била сам и дете / 12. година/, па нисам била свесна шта чиним нити сам имала страх. Жао ми је сада, што нисам о овоме причала мами и тати, они би ми рекли о идентитету Саше и његовој судбуни, поготову, ако је мој , ипак,непромишљени потез био пресудан у животу Саше. Можда је убрзо и страдао, упротивном, вероватно би ме потражио да ме види. Или је , у питању индиферентност - јер је у рату свакоме живот висио о концу свакога дана.
Ово ми је испричала моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, дана 27.фебруара 2012. године.
